NEĆE MOĆI: Selektivna humanost

VALjDA bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije - poslednja je rečenica u poslednjem govoru Slobodana Miloševića kao predsednika (onaj od 6. oktobra ne računamo).

Samo tri dana kasnije, 5. oktobra, oni kojima sve ovo nije bilo jasno (uključujući, nažalost, i mene) jurnuli su na Skupštinu i stavili tačku na njegovu vladavinu. Istorija (ako se protekle 22 godine mogu tako nazvati) dala mu je za pravo u mnogim stvarima koje je u tom govoru rekao, uključujući i ovu poslednju.

Činjenica je, na primer, da se kosovski Albanci na ustanak nisu digli samo zbog "Miloševićeve diktature", jer su protiv Srbije ustali i na jugu Srbije 2001, kada Milošević već nije bio na vlasti i kada su zemljom upravljale "demokratske snage" okupljene u DOS-u. Da je Zapadu problem bio samo Milošević, a ne srpski narod, ne samo da bi drugačije reagovao 17. marta 2004. nego ni 27. februara 2008. ne bi onako zdušno podržao secesiju južne srpske pokrajine i nastavio to da čini do danas. Uostalom, to nam je potvrdio i bivši glavni komandant američke vojske u Evropi Kertis Skaparoti, koji je tokom svedočenja pod zakletvom u Senatu 8. marta 2018. izjavio da Vašingtonu problem predstavlja čitav "srpski narod na Balkanu".

Danas, usled užasnog zemljotresa koji je pogodio Tursku i Siriju, vidimo da se ovakav stav ne odnosi samo na "humanitarne intervencije" nego i na humanitarnu pomoć. Svu svoju humanost i brigu za ljudska prava, zahvaljujući ovoj tragediji, pokazao je, na primer, viši politički savetnik u Američkom helsinškom odboru Pol Masaro, koji je na "Tviteru" povodom zahteva za pomoć Sirije i Turske napisao:

"Asadov režim cinično koristi užase zemljotresa da napuni džepove. Ne dajte im ni centa." Inače, Pol Masaro vrlo dobro zna o čemu govori. Humanitarnu pomoć Siriji je gotovo nemoguće isporučiti jer je pod američkim sankcijama, a borba Pola Masara za ljudska prava i slobode je u okviru Američkog helsinškog odbora usmerena upravo na sankcije. I to ne iz ugla kako ih ukinuti. Skoro kao "naš" Helsinški odbor koji predvodi Sonja Biserko.

MOGLO bi se reći, dakle, da ne ruše oni Siriju zbog Asada, nego Asada zbog Sirije i da, ni kada im u tom rušenju ovako efikasno, ali i neselektivno pomogne zemljotres, oni nisu spremni da pomognu mučenom narodu, kojem već 12 godina pokušavaju da donesu demokratiju i ljudska prava, i daju mu neko ćebe i konzervu hrane. Da parafraziram Madlen Olbrajt ("život 500.000 iračke dece nije previsoka cena" za uspostavljanje slobode i demokratije u Iraku), život desetina, stotina hiljada Sirijaca nije "previsoka cena". Inače, videli smo u poslednjih 20 godina i koliko su Irak rušili zbog Sadama Huseina.

Nije Pol Masaro jedini borac za ljudska prava i demokratiju koji ovako misli. "Vašington post" je objavio komentar Vaela Alzajata, šefa lobističke organizacije američkih muslimana "Emgejdž", čoveka koji se opisuje kao "ponositi sirijski Amerikanac, bivši diplomata koji se bori za ljudska prava i demokratiju" (dakle, sirijska Sonja Biserko) u kojem on poziva Stejt department da ostane čvrsto na svojim pozicijama i ne dozvoli slanje humanitarne pomoći u Siriju, jer bi Asadova vlast mogla da je zloupotrebi. Možete li da zamislite Sonju Biserko da poziva na ovako nešto? Ja mogu.

Da su preterali u ovome, shvatili su i u "Vašington postu". Prvi naslov pod kojim su objavili ovaj tekst, verovatno naslov koji je sam kolumnista dao, glasio je: "Ne ukidajte sankcije Siriji da biste pomogli žrtvama zemljotresa". Potom je naslov ublažen, ali je suština ostala ista, samo ne tako direktna: "Ukidanje sankcija neće pomoći žrtvama zemljotresa."

INTERESANTNO je da su pomoć Siriji u ovom teškom trenutku poslale samo zemlje koje su i same pod sankcijama Vašingtona i njegovih satelita i koje se već decenijama proglašavaju za najgore što postoji na kugli zemaljskoj - Rusija, Iran, Venecuela. Zbog Sadama razrušeni Irak je omogućio uspostavljanje vazdušnog mosta za slanje pomoći, a pomogao je i Liban, koji grca u sopstvenoj ekonomskoj krizi, kao i Tunis, Alžir, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati.

Mora se priznati da drugi svetionik demokratije, Brisel, nije ostao nem na stradanje ljudi u Siriji, pod uslovom da "magare ne lipše do zelene trave", pošto je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila održavanje donatorske konferencije za prikupljanje pomoći Turskoj i Siriji - za mart. "Turska i Sirija mogu da računaju na EU", tvitnula je ona. S obzirom na to da se Evropa svaki čas okuplja kako bi organizovala neku novu pomoć Ukrajini vrednu milijarde evra i uvodila nove sankcije Rusiji, a da se na razmatranje pomoći Siriji mora čekati gotovo mesec dana, vidi se koliko Turska i Sirija na njih mogu računati. Lakše je, izgleda, isporučiti rakete i tenkove nego ćebad i konzerve.

Kad smo već kod tenkova, na još jednom mestu se pokazala sva uzvišenost zapadnih vrednosti slobode, demokratije i ljudskih prava - u "humoru". Čuveni francuski "satirični" list "Šarli ebdo" objavio je karikaturu u kojoj bezobzirno ismejava tragediju koja je zadesila ova dva naroda. Na crtežu se vide razrušene zgrade, prevrnuti automobil uz komentar: "Zemljotres u Turskoj - čak nema potrebe ni za slanjem tenkova". Pored toga što je vrhunski bezosećajno, ovo nije bezazleno, ako se uzme u obzir da je "humor" jedno od osnovnih oruđa u zapadnoj strategiji za svrgavanje nepoćudnih režima, takozvanim obojenim revolucijama. Srđa Popović, jedan od "filozofa obojene revolucije", to je isticao u više navrata, između ostalog u intervjuu za propagandni servis američkog Kongresa, Radio Slobodnu Evropu: "Humor je strašno moćno sredstvo za nenasilnu borbu."

U tom svetlu treba posmatrati "duhovitost" ne samo "Šarli ebdoa" nego i domaćih, Koraksa ili Dušana Petričića. Da li bi odoleli da, kada bi nas pogodio neki zemljotres, ne nacrtaju nešto s ruševinama i Vučićem?