NEĆE MOĆI: Lament nad Evropom

NIJE proevropski odreći se dela svoje teritorije - izjavio je u petak, na moje veliko čuđenje, politikolog Boban Stojanović govoreći na jednoj luksemburškoj televiziji o poseti evroparlamentaraca Vladimira Bilčika i Matjaža Nemeca Beogradu i "ultimatumu" koji je Beogradu u vezi s Kosovom i Metohijom ispostavila "velika petorka". Bilčik i Nemec su u Beograd došli navodno drugim povodom - kako bi nastavili interparlamentarni dijalog srpske vlasti i opozicije o izbornim uslovima i političkom životu u Srbiji, ali je njihova poseta u ovom trenutku razumno neodvojiva od pritisaka koji se na Beograd vrše da se odrekne svoje južne pokrajine. I to vidi ne samo neko ko bi se mogao opisati kao nacionalista i desničar nego i čovek za kojeg se može reći da je evrofil, prozapadno i liberalno orijentisan. Boban Stojanović kaže:

"Evroparlamentarci, nažalost, nisu došli da vrate demokratiju u Srbiju, i ne treba da se čude kada vide kakva je podrška evropskim integracijama od građana Srbije i to onih koji su pre samo nekoliko godina bili veliki evroentuzijasti pošto s ovakvim ponašanjem EU i politikom koju vode prema Srbiji mnogi su digli ruke od toga."

I ovo je istina, koja postaje toliko ogoljena da više ne može da je ignoriše i prećutkuje ni neko ko deluje iskreno prozapadno orijentisan, ali drži svoje oči i um doista otvorenim, a diskurs poštenim. Eto, došlo je vreme da i najzagriženiji evrofili javno priznaju kakav je odnos "Evrope" prema nama, koliko su "evropske vrednosti" doista univerzalne, odnosno koliko su rezervisane samo za one koji su odabrani.

Potpuno razumem Stojanovića. I sam sam prolazio kroz tu fazu bolnog raskida s "Evropom".

Bolno je bilo posle najlepših adolescentskih godina "kupanja" u zapadnoevropskoj kulturi videti njihov neprijateljski odnos prema mom narodu tokom ratova devedesetih, ali se još moglo naći nekakvo glupavo objašnjenje, racionalizacija, da bi se pobeglo od neprijatne istine. Tada su za pravdanje njihovog odnosa prema nama služili Slobodan Milošević i njegov "diktatorski režim", a danas je ta uloga dodeljena Aleksandru Vučiću.

U MEĐUVREMENU smo imali Vojislava Koštunicu, Zorana Đinđića i Borisa Tadića, ali čak ni oni nisu bili za Zapad dovoljno demokratski lideri da bi njihov pogled na "rešavanje srpskog pitanja" bio iole drugačiji. Džaba sada Tadić govori da je predlog za rešavanje pitanja Kosova i Metohije koji mu je Angela Merkel onomad donosila bio bolji od ovog sada, jer im je suština uvek bila ista - priznavanje secesije južne srpske pokrajine.

Sada, reklo bi se, to (počinje da) uviđa i jedan "Evropejac" kakvim se Stojanović može smatrati: "Ako u prvom tom članu piše da će Srbija i Kosovo razvijati dobrosusedske odnose, ja sam dovoljno čuo i svi smo dovoljno čuli. Može ispod da piše da je Boban najlepši na svetu, ali meni lično je neprihvatljivo, a siguran sam i za 90 posto građana ove zemlje, da bilo ko u ime nas potpiše dokument u kojem već u prvom članu piše da se "odnosi zasnivaju na dobrosusedstvu". "Njih očigledno boli uvo za nas, a mene poprilično vređa i ne znam da li da plačem, ili da se smejem zbog trenutka u kojem oni dolaze imajući u vidu šta je čuvena velika petorka ispostavila ovoj zemlji", dodaje on.

I to razumem. Potpuno. I ja sam se u mnogim situacijama tako osećao. Znate onu psihološku teoriju o "pet faza tuge" usled nekog gubitka? Kažu da se prvo prolazi kroz "negiranje", zatim "bes i ljutnju", "fazu pregovaranja", "depresivnost" i na kraju "prihvatanje". "Da li da se smejem, ili da plačem" deluje kao četvrta faza, iako činjenica da se Stojanović oseća "poprilično uvređenim" može biti recidiv faze "besa i ljutnje".

Šta god da je, važno je da je prevazišao fazu negiranja, u kojoj je još zaglibljeno mnogo ljudi u ovoj zemlji (najmanje četiri posto biračkog tela koji su glasali za koaliciju "Moramo" na prošlim izborima). U svakom slučaju, Stojanović više nije u fazi "pregovaranja", jer mu je jasno da od toga nema ništa: "Ne znam šta će oni (Bilčik i Nemec) ovde da pričaju i sa kakvim kredibilitetom i ne znam da li će iko ovde više shvatiti za bilo šta ozbiljno."

NIJE se Stojanović još skroz otreznio od evropskog "opijuma za narod", jer i dalje ne veruje da je ta EU u stanju da nam uradi bukvalno sve. On veruje da je Vučić "izmislio" pretnje uspostavljene uz ultimatum, jer za njih nema pravnog osnova. "Kako uvesti sankcije protiv zemlje koja nije u ratu? Kako bi EU u ovom trenutku uvela sankcije Srbiji? Voleo bih da vidim obrazloženje EU zašto uvodi sankcije Srbiji", rekao je on. Formalno-pravno, Srbija u ratu nije bila ni 1990-ih, sve dok je NATO nije brutalno napao. Srbija tada, da se razumemo, nije ništa više bila u ratu nego što su to danas Nemačka, Britanija, SAD i ostali, ali su joj opet uvedene do tada neviđene sankcije. Kako se ono kaže, "ko neće, nađe opravdanje, a ko hoće, nađe način". A oni hoće. Da u nalaženju načina umeju da budu zaista inventivni, najbolje dokazuje trud uložen u legitimizaciju otimanja ruske imovine koja je zamrznuta na Zapadu. Ako Bilčikovo "bićete Iran u Evropi" nije pretnja sankcijama, ja ne znam onda šta je.

I na kraju, iz usta Bobana Stojanovića dolazi jagoda na torti - "šta god ja mislio o toj Rusiji, to nam je slamka spasa" u situaciji s Kosovom i Metohijom. Ljudi, a to je posebno izraženo kod Srba, imaju tendenciju da idealizuju i da, pošto se razočaraju, preziru, pa čak i mrze predmet prethodne idealizacije, te da nalaze novi objekat kojem će se diviti.

I to razumem i znam da mi je veliki napor potreban da posle divljenja Evropi tu istu vrstu zaljubljenosti ne prenosim na Rusiju i tu vrstu emocija ograničim na "svoje dvorište". Stoga bih Stojanoviću prijateljski, iz iskustva, preporučio da i on "ostane ovde".