"OTOPLJAVANJE": Šta Srbija i Srbi očekuju od Hrvata i Hrvatske

I naišao na hrvatsku zabranu. Možda je zatezanje nastupilo zbog toga što je Srbija, poštujući prethodni sporazum sa Hrvatskom, u obećanom roku obnovila kuću bana Jelačića u Petrovaradinu, napravila put prema Tavankutu, obezbedila i garantovala poštovanje maternjeg jezika Hrvata, učinila mnogo toga u školstvu i političkom životu.

O pravoslavnom Božiću, u cilju "otopljavanja", Zagreb je posetila srpska ekumenska političko-duhovna delegacija na čelu sa Dačićem i patrijarhom Porfirijem. Doduše, patrijarh Porfirije je tu bio i neka vrsta domaćina, jer je on i mitropolit zagrebačko-ljubljanski.

Hrvatski premijer Plenković je, pre nego što je u božićnoj česnici našao novčić, našoj delegaciji tvrdo i u oči rekao da Hrvati u svom domoljublju nikako ne mogu da zaborave "agresiju Miloševićevog režima". To ih pamćenje toliko opseda da ne mogu da se sete ni "Bljeska", ni "Oluje", ni 250.000 silom proteranih Srba iz Krajine. Jasenovac nije ni pomenuo, jer se sećanje na njega već prenelo u narodnu pesmu čiji se stihovi često mogu čuti diljem Hrvatske, a ovih prazničnih dana u Baškoj Vodi: "Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara".

Dobre odnose sa susednim i svim drugim državama Srbija treba da održava. Pa i sa Hrvatskom. Nekada je za takve odnose dovoljan i protokolarno-diplomatski, zvanični odnos oko nekih pragmatičnih problema, što često daje dovoljno dobre rezultate. I bez očekivanja uzvraćene i neuzvraćene, tajne ili javne ljubavi. Tako bi trebalo činiti i kada su Hrvati u pitanju. Međutim, kod Srba gotovo uvek postoji želja da im se dopadnu i da ih oni zavole, te su i njihova očekivanja uvek velika. Srpski je širiti ljubav, ali je opasno kada imamo one koji nam se svete zato što smo im ponudili ljubav. Obično je bilo obrnuto. Ovde se sveti onaj koji nije uzvratio ljubav. Želja da se dopadnemo je nekada toliko velika da smo spremni da izdržimo neposredne uvrede, grdnje i poniženja. Pa i one ovog Božića.

Pa, šta Srbija i Srbi to očekuju od Hrvata i Hrvatske?

Da priznaju da se u Hrvatskoj devedesetih vodio građanski rat u kome su stradali građani Hrvatske? Da su bar dva puta aktivno učestvovali u razbijanju zajedničke države? Da ih nikada u istoriji nije napala srpska vojska? Da priznaju šta je bilo u Jasenovcu? Da kažu da ustaška NDH nije bila samo jedan od "čimbenika održavanja kontinuiteta povijesti hrvatske državnosti"? Da razložno utvrde odgovornosti kardinala Alojzija Stepinca i katoličkog klera u NDH? Da otpriznaju nezavisno Kosovo? Da nas podrže za prijem u EU? Da kažu neku samokritičku rečenicu o "Oluji"? Da poprave bar dve srpske kuće na Baniji posle zemljotresa a ne samo jednu jedinu (!) Da poštuju prava preostalih Srba u Hrvatskoj? Da vrate proteranim Srbima građanska, politička i imovinska prava? Da vrate ćirilicu u Vukovar? Da izjave da sa nama nemaju nikakve granične sporove kao što smo mi njima pismeno garantovali? Da ne podržavaju svaki napad na Srbiju bilo otkuda on dolazi, a naročito kada to dolazi sa KiM, ili iz Crne Gore i Federacije u BiH? Da se smanji broj grupnih i masovnih ispada protiv Srba i Srbije? Inače, kada je o tolikoj količini antisrpskih ispada i zvaničnih manifestacija reč, da li je uopšte moguće govoriti o pojedinačnim ispadima ili stanju duha jednog naroda i države?

Složićemo se da su ovakva očekivanja neosnovana i nerealna. Zato ih i ne treba javno ni obznanjivati i uz to gubiti sopstveno samopoštovanje. Ako se ta očekivanja u odnosima između dve države sa srpske strane smanje neće biti ni toliko strasti u toj neuzvraćenoj ljubavi. Oni neka nastave da rade svoj posao. A mi svakako treba da sačuvamo sami sebe od svake mržnje. I usmerimo svoju ljubav prema onima koji su spremni da nam je istom merom, ili bar učtivo uzvrate.