NEĆE MOĆI: Teologija jednog ateiste

ŠTA je, na primer, pozorišnom reditelju, piscu i novinaru, kako je Zlatko Paković predstavljen u dnevnom listu "Danas", potrebno da pametuje o hrišćanstvu, stvari o kojoj toliko očigledno pojma nema, kada bi mogao nadugačko i naširoko da priča o pozorištu, kojim se, reklo bi se, bavi, i pozorišnoj režiji, koju je, reklo bi se, diplomirao?

Nisam upućen u pozorišna zbivanja i umetnost, pa vam ne mogu reći koliko je taj čovek uspešan i dobar ili ne u poslu koji je odabrao, ali mogu vam reći da je u tumačenju hrišćanstva čist promašaj, uprkos (a možda baš i zbog) nadmenosti i lažnoj erudiciji kojim ovoj temi pristupa. Da se držao pozorišta, možda bi njegova površnost i poluobaveštenost ostale prikivene i van očiju šire javnosti, ali ovako prosto bodu oči.

Problem je utoliko veći što u svojoj umišljenoj veličini ovaj čovek sebi dozvoljava da lekcije iz hrišćanstva drži nikome drugome do sveštenicima. I to ne nekom konkretnom svešteniku za kog bi se još i moglo reći da je "trula jabuka", nego sveštenstvu uopšte. Stiče se utisak, posebno onom Srpske pravoslavne crkve.

TAKO ovaj militantni ateista ("Ja sam ateista", otvoreno on kaže u intervjuu za "Danas" pod naslovom "Duhovnici genocida i inspiratori zločina ugledni su građani u svojim sredinama" od 12. januara 2019) veruje da teološku nauku drži u malom prstu i da bolje od sveštenstva zna o prirodi Hristovoj, iako očito ne zna ni kako glase ona najosnovnija načela (pravoslavnog) hrišćanstva.

To više nego jasno demonstrira već u prvoj rečenici svog gordo naslovljenog teksta "Šta bi Hristos uradio na tvom mestu, svešteniče?". "Po hrišćanskom predanju", piše nam Paković, "Bog je čoveka stvorio prema svome podobiju, a svoga Sina, Isusa Hrista, od svoje suštine, kao čoveka među ljudima, sa svim ljudskim mogućnostima čulnog reagovanja, osećanja bola i zadovoljstva i logičnog donošenja zaključaka". Sa druge strane, u Simbolu vere, osnovnom tekstu i pravoslavnog i rimokatoličkog hrišćanstva, u drugoj rečenici jasno i nedvosmisleno se ispoveda vera u "jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem, kroz koga je sve postalo." Dakle, rođenog, a ne stvorenog - to se posebno naglašava.

Paković, dalje, veruje da je hrišćanska dogma takva da je Otac (pošto su Bog i Sin i Duh sveti, što on, takođe, očito ne zna) Hrista "stvorio" sa "svim ljudskim mogućnostima čulnog reagovanja, osećanja bola" U "Opširnijem ispovedanju vere", episkopskoj zakletvi pri činu hirotonije, jasno se kaže da je Hristos "uzeo na Sebe sva naša besprekorna stradanja, koja su svojstvena našoj prirodi, osim greha, kao što su: glad, žeđ, zamor, suze i tome slično, koja deluju u Njemu, ali ne prinudno kao kod nas, nego tako što ljudska volja sledi Njegovu božansku volju". Dakle Hristos je to uzeo svojom voljom, a ne voljom Oca, odnosno "Boga", kako to Paković misli.

Posebna priča je tek ideja da je Hristos kao "ljudsku mogućnost" na sebe uzeo i "logično (logičko?) donošenje zaključaka". Šta to znači? Da Onaj koji se označava kao Logos, ne bi imao tu mogućnost da je nije preuzeo zajedno sa drugim ljudskim osobinama?

Paković dalje u tekstu Hrista predstavlja kao uzor ljudskom rodu ističući da je On "kažnjen teškom kaznom smrti na ovome svetu zbog svog besprekornog moralnog postupanja" čime je "Bog (Otac?) na jasan i razgovetan način, pokazao kakva je strašna nagrada čoveku nepokornom, u dostojanstvenosti doslednom: da bude ponižavan, izrugivan i na kraju ubijen, a od malog broja onih koji su dostojni istog prometejskog podviga, ljubljen bez interesa". Ovde se nema mnogo šta zameriti, ali je zaključak koji Paković izvodi iz toga porazan za nekoga ko se smatra intelektualcem i moralno uzvišenom osobom.

DA BI NAM svima, a posebno sveštenicima, pokazao šta znači biti uzor i imati uzor, Paković se poziva na film (?!) Kena Louča "Tražeći Erika". Dobro je da se nije pozvao na "Žitije Brajanovo" Montija Pajtona, ali u redu, razumećemo što on kao reditelj ne može da dobaci dalje od osrednjeg filma s kraja prve decenije 21. veka, pa to koristi kao najveće filozofsko delo za objašnjavanje životnih vrlina. Ili je to, možda, jer veruje da njegova publika ne bi shvatila ništa ozbiljnije?

Elem, Paković tu kao uzor za život običnom čoveku u istu ravan sa Hristom stavlja francuskog fudbalera Erika Kantonu (čije ime, usput, u svoj svojoj površnosti i ne zna, jer u celom tekstu piše "Katona"). Junak ovog filma, poštar Erik Bišop pod uticajem narkotika (što Paković zaboravlja da nam kaže) ima viziju svog omiljenog fudbalera Kantone i pokušava da svoj život popravi ugledajući se na njega.

I sad dolazimo do ključnog problema Pakovićevog svetonazora iznetog u ovom tekstu koji umnogome nadilazi njegovo neznanje i površnost - moralne poruke ovog filma koju treba preneti na život, a koju posebno treba da usvoje sveštenici. Junak filma problem koji ima sa lokalnim kriminalcem rešava tako što uspeva da ga otme i ponizi, to poniženje snimi i snimkom ga ucenjujući se obezbedi od daljih nedaća koje bi mu taj "bos" mogao stvoriti. "Prijatelji se udruže, navuku na glave maske s likom Erika Ka(n)tone i krenu u akciju. Ono što je izgledalo nerešivo, rešava se jednostavno - potrebno je samo da čovek ima želju, valjan uzor i verne prijatelje."

ZAKLjUČAK ove priče je, čini se, da ne treba pretrpeti poniženje na pravdi Boga, kao Hristos, nego treba poniziti drugog, neprijatelja. To me podseti na sudbinu Moamera Gadafija kojeg je "grupa prijatelja" onomad izmaltretirala, ponizila i brutalno ubila, sve to snimajući. Tome se radovala Hilari Klinton, a reklo bi se i Paković, pošto to preporučuje ne samo običnom čoveku, nego i svešteniku, verujući u svom ateizmu da bi i Hristos tako postupio, iako nam je delima pokazao upravo suprotno.