NEĆE MOĆI: Podanička diplomatija

Iako nisam nikakav ekonomski stručnjak, ali mislim da umem da sagledavam prirodu i društvo, odnosno svet oko nas, negde sredinom marta mi je palo na pamet da bi moglo biti pametno da svoju neveliku štednju u evrima pretvorim u rublje. Otišao sam na sajt banke u kojoj imam račun i konstatovao da je to nemoguće. Posetio sam i portale drugih banaka kako bih proverio postoji li mogućnost za tu konverziju i sudario se sa zidom - nigde nije bilo moguće kupiti rublje, bilo za evre, bilo za dinare, zbog zapadnih sankcija protiv Rusije. Ali Srbija nije uvela nikakve sankcije Rusiji, zašto u domaćoj banci ne bih mogao da kupim rublje? Zato što nijedna banka ovde zapravo nije domaća.

Da sam, ipak, mogao da evrima kupim rublje, na primer, 9. marta za hiljadu evra dobio bih 153.559 rubalja koje bi već 20. jula vredele 2.741 evro, a 9. decembra nešto manje, 2.330. Ovako bih za devet meseci svoj imetak uvećao za čak 133 posto, što je više nego što bi mogla doneti bilo kakva kamata, ulaganje u hartije od vrednosti ili akcije. Kao što je ovu operaciju bilo nemoguće izvesti kod "naših" banaka, isto tako je nemoguće imati i štednju u rubljama u svim bankama u kojim sam probao. Zašto, onda, ugledni bivši ambasador Ognjen Pribićević kao argument za našu neodvojivost od EU navodi činjenicu da se u ovoj zemlji štedi u evrima, a ne u rubljama? Možda je poređenje koje sledi preterano, ali je ilustrativno - to je kao da kažete da logoraši najviše vole da nose prugaste pidžame i da im je mesto u logoru, odnosno da logor nema alternativu, jer rade u logoraškim kompanijama i jedu logorašku hranu.

To što Pribićević govori (da EU nema alternativu i da je "ceo naš život EU") je, međutim, nešto sasvim legitimno sa čime se možemo slagati ili ne, ali je to teza za koju se mogu izneti ozbiljni, kredibilni, zasnovani argumenti. To je politika koja se može utemeljiti kao nešto što je za nas prirodno i od našeg interesa, zasnovana čak i na nekim moralnim, vrednosnim i vrlo logičnim principima. Istina je, međutim, i da je u prvoj polovini četrdesetih godina prošlog veka glavna valuta u Evropi bila rajhs marka, a glavni vrednosni sistem nacionalsocijalistički. I tada smo, kako kaže Pribićević, geografski bili deo Evrope, ali nismo mogli pristati da budemo inkorporirani u tada preovlađujući sistem. I siguran sam da bi se Pribićević kao principijelan i čestit čovek (za šta ga smatram, koliko god mislio drugačije od njega) sa mnom složio da ne treba po svaku cenu biti deo nečega samo zato što se to nameće.

U ovo, međutim, nisam siguran kada se radi o njegovom (bivšem) kolegi, nekadašnjem ambasadoru u Vašingtonu Ivanu Vujačiću koji je u istoj emisiji jedne luksemburške televizije izneo stavove prema kojim bi se moglo zaključiti da je aktuelni ambasador ne Srbije, nego SAD ili, još gore, Nemačke. Kako drugačije objasniti činjenicu da Vujačić ništa sporno ne vidi u krajnje nediplomatskim, pa čak i neprijateljskim izjavama diplomatskih izaslanika Nemačke u Srbiji (one na službi u Beogradu i onog na službi u Prištini), ali ga vidi u reagovanju domaćeg političkog vrha?

Kaže Ivan Stevo Krajačić, pardon, Ivan Vujačić, kako prenosi sajt N1, da je "antizapadna retorika srpskog državnog rukovodstva 'grozna' i 'vrlo kontraproduktivna'" i dodao da se "diplomatija ne sastoji od bacanja blata na nekoga i to javno i preko novina" i "stvaranja jednog javnog mnjenja da je ceo Zapad protiv nas, s jedne strane, a s druge strane pričate o evropskim integracijama, pa imate jednu šizofrenu situaciju". "Imamo tu ogroman problem, to mora da se zaustavi jer ta šizofrena politika neće dati nikakav rezultat", dodao je Vujačić.

Hajde da obrnemo priču. Nije li šizofreno to što neke članice Evropske unije pričaju kako žele da Srbiju uključe u svoju "porodicu", a da istovremeno podržavaju secesiju njene južne pokrajine i ekstremizam političkih lidera secesionista? Da se pozivaju na UN, a da istovremeno gaze rezolucije najvišeg tela svetske organizacije? Insistiranje na teritorijalnom integritetu Ukrajine i dezintegraciji Srbije, takođe je već opšte mesto. Misli li Vujačić da takva šizofrena politika može imati neke pozitivne rezultate?

Uostalom, nije li normalno i prirodno da u nečemu vidite i nekakve mane, pored vrlina? Čak i mlada u mladoženji za kojeg želi da se uda, ako je pametna, vidi neke mane, a ne savršenost, i na njih ukazuje. Je li i to šizofreno? Deluje kao da je jedina "nešizofrena" stvar koju Vujačić može da zamisli njegova slepa zaljubljenost u Zapad i EU, pa je čak upio i njihov odnos prema Srbiji i takozvanom Kosovu. Opet prema sajtu N1 on kaže: "Postali smo još jedan izvor nestabilnosti u regionu, pre svega, zbog poteza kosovskog premijera Aljbina Kurtija koji izazivaju reakciju Beograda i Srba sa Kosova". U čemu je razlika između ovoga i mantre portparola Evropske komisije Petera Stana koji uvek poziva "obe strane" i kada je jasno da treba da se obrati samo "jednoj strani"? Jeste, prema Vujačiću, Kurti nešto uradio, ali šta rade Srbi i Beograd?!

Kurtijeve zasluge još i pominje, ali na zasluge ambasadorke Nemačke u Beogradu Anke Konrad i takozvanog ambasadora na takozvanom Kosovu Jorna Rodea ne sme ni da pomisli. Samo su Ana Brnabić i Aleksandar Vučić ti koji u svojoj "šizofreniji" nemaju pametnija posla nego da "bacaju blato" na ove dobroćudne ljude. Delovanje Brnabićeve i Vučića nam nanosi štetu, ono je "grozno" i "kontraproduktivno", a nemački dvojac bi nam od života učinio utopiju.

A šta je trebalo da urade Brnabićeva i Vučić kada Rode brani ugled i čast terorističke OVK, kada daje rok za uklanjanje srpskih barikada i kao razlog za "patnju" Srba sa severa Kosova i Metohije vidi barikade, a ne delovanje Prištine? Ili kada Konradova misli da se Rezolucija 1244 mora tumačiti iz "nemačke perspektive"? Iz te "perspektive" se ne vide ni sistematska kršenja ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji. Podanički je, a ne diplomatski, takve stvari prećutati i to bi zapravo bilo "grozno" i "kontraproduktivno". A, ako se ne varam, reciprocitet je jedan od osnovnih principa diplomatske delatnosti.