Jadnici

Pre utakmice je fudbalski sin pokojnog čika Vujketa otišao do istočne tribine, pogledao ogromnu zastavu na kojoj je pisalo "Vukovar", prekrstio se, a sa usana mu se videlo obećanje da će ta i ostale tri tribine tugovati posle istorijskih 2:2.

Hrvatska i "Maksimir" nikada nisu zaboravili tu subotu, a nikada neće oprostiti Siniši Mihajloviću ono šta im je radio te noći na terenu, kada je u 25, pa 31. minutu asistencijama počastio Peđu Mijatovića i Dekija Stankovića.

Toliko mu to pamte, da je mlada generacija nepismenih i zadojenih "novinara" s one strane Save našla da vređa iz svojih tastatura mrtvog Mihajlovića. Tako im je valjda lakše, da ga onako večno usnulog, u kovčegu pred kojim se već dva dana klanjaju Rim, Evropa i svet, nazovu "rasistom, pljuvačem i prgavim ljubiteljom ratnih zločinaca". Tako pišu potomci onih koji su živom Siniši opljačkali kuću u Borovu Selu, pucali "hrabro" u njegovu sliku koju su majka i otac držali na zidu dnevne sobe i onda kuću zapalili. Čak i u srpsko-hrvatskom rečniku postoje dve reči koje se isto pišu i znače, a koje im živi mi sa ovog sveta i mrtav Siniša sa onog, šalju na adresu redakcije: Mržnja. Jadnici!

Jedini jezik koji vi razumete je jezik kojim je Bata Mirković iste one subote objašnjavao Robertu Jarniju kako se "razgovara" sa mrziteljima i jadnicima. Stida nemate, a ni mudrosti. Jedna od njih kaže da je mrtvom vuku lako rep meriti.

Jadnici!