NEĆE MOĆI: Tišina nezavisnih

ČUVENA srpska pesnikinja stavljena je 1958. godine na Udbin spisak poznatih ličnosti koje rade za Sovjete. Dokumenta o tome otkrio je pre nekoliko godina istoričar Srđan Cvetković češljajući građu Arhiva Srbije. "Ona je bila osumnjičena da je sovjetski agent, a da nisu imali nikakve dokaze za to. To je bila potpuna bizarnost i posledica vremena u kom se živelo. Ljudi su se olako etiketirali, da rade za ovu ili onu stranu. Desanka je volela ruske pesnike i bila je udata za Rusa. Moguće je da je to bio razlog zašto su je stavili na spisak špijuna, ali to više govori o Službi, a manje o njoj", rekao je Cvetković povodom svog otkrića 2018. za "Blic".

Cvetković je tada precizirao da je Udba u to vreme ličnosti koje je sumnjičila da rade za strane tajne službe delila na pasivne, koje je samo držala pod kontrolom i prisluškivala, među kojima je bila verovatno i čuvena pesnikinja, i aktivne, koji su hapšeni. Tim povodom se u istom tekstu oglasila i tadašnja direktorka Arhiva Srbije Branka Prpa (koja, inače, nije baš poznata po čvrstim proruskim stavovima) ocenivši da je u to vreme "bilo dovoljno da volite Dostojevskog, pa da kažu da ste ruski špijun".

U to vreme, to nije bilo karakteristično samo za FNRJ, koja je za one sa "previše žara" u ljubavi prema Dostojevskom imala užasni Goli otok (o kojem, usput budi rečeno, beogradski "Tjednik", pardon, "Nedeljnik" samouvereno tvrdi da iznosi "kompletnu istinu", znači Veljko Lalić je stavio tačku na sva dalja istraživanja). Čuven je, na primer, lov na crvene veštice koji je u "svetioniku demokratije" predvodio senator Džozef Makarti od 1947. do kraja pedesetih godina prošlog veka, čiji je jedan od glavnih delova bila i "Holivudska crna lista", spisak ljudi nepodobnih za rad u filmskoj industriji zbog svojih navodnih političkih opredeljenja.

OPET vidimo da je Hegel bio sasvim u pravu kada je rekao da "istorija ima tendenciju da se ponavlja prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa". I na Zapadu su danas na udaru ne samo ruski političari, nego i nacionalne veličine poput Dostojevskog, na kojeg se poziva čak siva eminencija američke diplomatije Henri Kisindžer, dobronamerno upozoravajući zapadne lidere da Putina mogu "razumeti čitajući Dostojevskog, a ne 'Majn kampf'". Tragedija koju su nekad oličavali moćni američki senator i potentna tajna služba, pretvorila se, makar u Srbiji, u farsu koju predvodi jedan nemoćni advokat koji se više proslavio svojim antiruskim nastupima na televiziji, nego zastupanjem klijenata pred sudom.

Čedomir Stojković, advokat čija je kancelarija početkom marta uvela "sankcije Rusiji" i odlučila da "do daljeg ne pruža usluge ruskim državljanima i kompanijama", sada je, oslobođen užasnog pritiska koji su mu stvarale hiljade Rusa zainteresovanih za njegove usluge, konačno ima vremena da se bavi onim što voli. Živi dokaz Hegelove misli, čovek koji je umislio da je reinkarnacija senatora Makartija pokrenuo je nekakvu organizaciju koja ima nekakav tim za raskrinkavanje ruskih, odnosno Putinovih agenata u Srbiji, o čemu sam ovlaš pisao prošle nedelje. Da farsa bude zaokruženija, ta "organizacija" se zove "Slobodarski savez slobodne Srbije", što mnogo podseća na ime tviter-naloga koji se sprda sa drugosrbijancima pod nazivom "Građanski pokret građana".

STOJKOVIĆEV savez je, dakle, na sebe preuzeo herkulovski posao javnog raskrinkavanja "Putinovih agenata" u Srbiji kojih, kako tvrde ovi "dobro obavešteni izvori", ima tačno 4.036, od čega ih je 27 u Vladi Srbije, sedam u Predsedništvu i tako dalje. To što neki advokat s viškom slobodnog vremena koji se pojavio otkako je uveo sankcije Rusiji ubija vreme praveći spiskove za odstrel je problem za koji neki smatraju da bi trebalo da se objašnjava pred sudom (ali ne u ulozi advokata), jer koliko god to zaista farsično delovalo, može imati ozbiljne posledice.

Veći problem od toga što Stojkovićeva samoorganizovana grupa, dokazujući i tezu da je "dokon um đavolje igralište", ipak samo radi "svoj posao", je što neki drugi ne rade svoj posao. Na primer, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Iako NUNS 16. decembra upozorava da je u Srbiji od početka godine bilo čak "116 napada i pritisaka na novinare, od čega devet fizičkih i tri na imovinu", promaklo im je da je Stojkovićeva grupa "Oktobar" 12. decembra objavila imena još deset ljudi sa svog spiska, među kojima su i imena dvoje novinara, Ljiljane Smajlović i Milorada Vučelića, kojima se tako stavlja meta na čelo (ili leđa), pa ne mogu ni posle pet dana da taj čin osude. Da li zbog obima posla, ili zbog činjenice da im se to dvoje lično, odnosno politički ne sviđaju?

U drugim slučajevima bili su ažurni. Na primer kada je marta 2014. SNP "Naši" objavio spisak "izdajnika srpstva", NUNS je promptno protestovao i "zahtevao zaštitu žigosanih javnih ličnosti", a i sada su (14. decembra) spremni da stanu u odbranu novinara u dalekoj Belorusiji, ali ne i ovih koji su im "pred nosom". Politički aršin u profesionalnom radu, ili su samo dalekovidi?

Ni NUNS, u stvari, nije imun na pravljenje spiskova. Tako su 2009. godine podnosili krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv novinara koje su smatrali "ratnim huškačima" jer su sa ratišta u bivšoj Jugoslaviji izveštavali ne baš po meri i ukusu Izvršnog odbora NUNS-a, koja je propraćena publikacijom "Reči i nedela". Zaboravili su tada da zločin nije samo huškanje na rat navodnim krivotvorenjem izveštaja o zločinima druge strane, nego da je podjednako nedopustivo i potpuno ignorisanje, umanjivanje i omalovažavanje zločina nad srpskim narodom, a to je opšte mesto ne samo među njihovim viđenim članovima, nego i opšta politika Udruženja. Je li selektivna tišina dokaz nezavisnosti?