ZAŠTO GINU UKRAJINCI? Da li ginu da oružjem zadrže Ruse u otcepljenim oblastima?

Evropski zvaničnici navode brojku od 100.000 poginulih ukrajinskih vojnika i 20.000 civila (ova vest je istog dana povučena na zahtev Ukrajine). Ima pogibije i na ruskoj strani. Ali pravo pitanje je zašto ginu ukrajinski vojnici. Brane državnu teritoriju, rekli bi u Kijevu i na Zapadu. Ali na tom delu teritorije je rusko stanovništvo (Rusi u Ukrajini nisu nacionalna manjina) koje tu živi odvajkada, u skladu sa načelom samoopredeljenja naroda, opredelilo se za prisajedinjenje ruskoj državi. Izabralo je rusku državu i zbog diskriminatornih mera prema svom nacionalnom biću posle državnog udara na Majdanu. (Samoproglašeno otcepljenje jugoslovenskih republika Zapad je odmah priznao 1992, ali 2008. i albansku manjinsku zajednicu i Pokrajinu KiM kao državu!)

Kada imamo ovu činjenicu u vidu, opet nam se postavlja pitanje iz naslova. Da li ginu da oružjem zadrže Ruse u otcepljenim oblastima? Teško. Zapravo nemoguće. Da li ginu da bi pobedili Rusiju? Teško. Zapravo nemoguće. Da li ratuju da bi očistili teritoriju na kojoj žive Rusi odvajkada? Da izvrše etničko čišćenje po modelu hrvatske "Oluje"? Teško. Zapravo nemoguće.

Kako onda da razumemo ovo krvoproliće i veliko stradanje ukrajinskih vojnika i dela civilnog stanovništva. Cilj ukrajinske vojske, prema rečima njihovog predsednika, jeste da se pobedi Rusija, odnosno da se povrate teritorije koje su sada u ustavnom poretku Rusije.

Kaže: "Pobedićemo u ovom ratu"; "Oslobodićemo celu Ukrajinu". Pritom, Rusi, njihov jezik, stavljaju se van zakona, a crkva (pravoslavni monasi i sveštenici) podvrgavaju torturi. Logično pitanje je: kako se zamišlja povratak tih teritorija i stanovništva koje se politički i državno opredelilo za Rusiju? Slobodna volja naroda i progon ne idu zajedno.

Pitanje za sve obične posmatrače ovog ratnog sukoba je ko stoji iza ovakve strategije izginuća ukrajinskih vojnika. Pretpostavka je da su to planovi ukrajinskog vojnog i državnog vrha ili NATO štaba koji otvoreno podržava ovu državu vojno, finansijski, medijski... Ovaj vojni savez ne skriva svoje planove sa Ukrajinom. Pošto je skoro cela Evropa natoizirana, ostala je još Ukrajina pa da Rusiji stignu na prag, a potom, neće valjda natovska vojska kampovati. Izjave koje stižu iz NATO štaba da "Rusija ne sme da pobedi u ovom ratu" ili da "ako Rusija pobedi, cela Evropa će izgubiti" otkrivaju suštinu širenja na Istok najvećeg vojnog saveza na svetu.

O kakvoj pobedi je reč? Da prihvati pripadnike svog naroda koji neće da žive bez slobode. I da neće NATO na svojim granicama. Da, NATO-Evropa će izgubiti ako ne stane na rusku granicu.

Nezavisno od toga ko od ova dva centra vlasti presudno odlučuje o nastavku ukrajinskog ratovanja, mora preuzeti odgovornost za tragične posledice. Od 2014. Moskva nije predložila ništa što bi bilo politički nerealno: denacifikacija, demilitarizacija i autonomija za Donbas. Ovo nije prihvaćeno i ratna mečka je izašla iz svog skrovišta.

Oni koji upravljaju ratom sa ukrajinske strane moraju da se zamisle nad mogućim tokovima sukoba. Na jednoj strani je nuklearna sila, na drugoj zabrinjavajuće vojno ujedinjena Evropa koja svakojako pomaže Ukrajince.

Dakle, ili će ove dve sile da uđu u sukob ili će tragati za mirnim rešenjem u čijem je središtu pravo naroda da se samoopredeli za život u drugoj (matičnoj) državi. Ona prva mogućnost je apokalipsa Evrope. Ova druga je bezbednost za sve.