NEĆE MOĆI: Perspektiva besmisla

NISAM baš redovan čitalac napisa zamenice predsednika Demokratske stranke Dragane Rakić, inače doktora (doktorke?) filoloških nauka, ali kada sam video naslov "Autokratske države ne napreduju", morao sam da do kraja pročitam njen autorski tekst za "Danas" u nadi da ću nešto novo saznati.

A glava me je zabolela već posle prve rečenice. Piše doktor(ka) filoloških nauka da, "kada govorimo o rodnoj perspektivi pravedne energetske tranzicije u Srbiji, moramo se vratiti nekoliko koraka unazad i reći pre svega nešto u (o?) ukupnoj društvenopolitičkoj situaciji u državi".

Ima li nekog rezona iza ove pompezne rečenice, upitao sam prijateljicu koja je na Islandu magistrirala na "studijama roda". "Možda na Islandu, ili u nekoj drugoj državi, ali kod nas teško", odgovorila mi je. Dodala je da bi baš volela da čuje kontekst u kojem je Dragana Rakić o tome pisala, pretpostavljajući da se radi o "još jednoj napamet naučenoj frazi preuzetoj iz zapadnog govora koja kod nas nema nikakvog smisla". I ona i ja smo pročitali tekst do kraja nadajući se objašnjenju, ali ono je izostalo.

KAKO je Rakićka naširoko pisala o ukupnoj situaciji u državi, pokušavajući da dokaže da živimo u užasnoj diktaturi koja ne može ostvariti nikakav napredak za društvo, ali ne i o rodnoj perspektivi itd., pokušao sam da se informišem iz drugih, njoj bliskih izvora.

Ksenija Petovar, doktor sociologije i penzionisani profesor Arhitektonskog i Geografskog fakulteta u Beogradu, u brošuri Centra za demokratiju (još jedan agent malignog zapadnog uticaja koji se finansira iz široke palete organizacija koje nam žele sve najbolje, od USAID-a do Soroša) prenosi nam definiciju Međunarodnog instituta za održivi razvoj: "Pojam pravedna tranzicija označava nastojanja da se uključe sve relevantne komponente bitne da se obezbedi kvalitetan život, da se garantuju ljudska prava i da se preduprede svi ostali rizici i teškoće koji se mogu javiti u ostvarivanju cilja prelaska sa električne i toplotne energije, zasnovane na korišćenju uglja, na upotrebu alternativnih i po definiciji klimatski i envajronmentalno (?!) neutralnih izvora za ove potrebe." Aha!

Kakve veze s tim ima "rod", pokušala je da nam objasni Tanja Popovicki, menadžerka programa u RES fondaciji (za razliku od Centra za demokratiju, oni kriju svoje izvore finansiranja). Ona piše da "ne možemo zaboraviti činjenicu da svakodnevno milioni žena u Srbiji donose odluke kojima utiču na velike količine resursa koji se troše", pa "razlike između žena i muškaraca u pogledu sprovođenja energetske politike u Srbiji predstavljaju važan segment energetske, a posebno pravedne tranzicije". Ona poentira:

"Energetska politika ima različit uticaj na žene i muškarce, postoji evidentan nedostatak znanja o specifičnim okolnostima i faktorima koji mogu uticati na uključenost žena u procese prelaska na čistiju energiju." Slažem se. Dok se ona zbog zime smrzla, ja sam se smrzao.

DRAGANA Rakić, međutim, nije stigla da se temeljno pozabavi pitanjem "rodne perspektive pravedne energetske tranzicije" iako bi o tome da piše, pa nije u stanju da o tome izbacuje rečenice podjednako pompezne i besmislene poput dve gorenavedene autorke, ali može o drugim stvarima. Piše: "Zato, kada govorimo o rodnoj perspektivi i pravednoj energetskoj tranziciji u Srbiji, treba da imamo sledeće činjenice na umu: Srbija nije slobodna demokratska država, već spada u grupu neslobodnih zemalja sa hibridnim režimom." Aha! Pa rodna perspektiva u pravednoj energetskoj tranziciji zavisi od demokratskog uređenja! Ali kako? Zato što "autokratske države ne napreduju i ne razvijaju se", ubeđena je Rakićka.

Staljinov režim, dakle, nije bio autokratski, pošto je on uspeo da u dva navrata od države kojom je upravljao napravi svetsku supersilu. Prvi put je SSSR digao iz pepela Boljševičke revolucije i stvorio državu sposobnu da se bori i trijumfuje nad državom koja je munjevitom brzinom u munjevitom ratu porazila sve evropske demokratije koje je dohvatila. (Britance je spasao Lamanš, preko kojeg su uspeli da evakuišu svoju vojsku.) Drugi put je iz pepela Drugog svetskog rata napravio ekonomskog, naučnog, političkog, vojnog diva koji je, na primer, pobedio slobodnu i demokratsku Ameriku u svemirskoj trci.

HEROJ demokratskog razvoja mogao bi biti i Hitler, koji je 1933. preuzeo upravljanje državom uništenom po nju tragičnim posledicama Prvog svetskog rata, rekordnom inflacijom, nezaposlenošću, siromaštvom i od toga napravio supersilu sposobnu da šest godina ratuje sa skoro celim svetom. Zapravo Hitlerove, više nego američke stručnjake su, ne zaboravimo to, Sovjeti i pobedili u svemirskoj trci. Paradigma demokratičnosti mogao bi, onda, biti i drug Tito, koji je od razorene Jugoslavije napravio silu u manjim okvirima, kojoj se i danas dive Rakićkini istomišljenici.

A šta ćemo s Libijom, čiji je razvoj bio održiv sve do svrgavanja diktatorskog režima Muamera Gadafija i uvođenja demokratije u kojoj svako ima podjednaka prava da ratuje sa svakim drugim? Ili Kubom, koja možda jeste siromašna zbog višedecenijskih američkih sankcija, ali je neupitno razvijena na poljima kao što su medicina ili obrazovanje?

Demokratska je, onda, i Kina, koja je uspela da pretekne svetionik demokratije, Ameriku, u mnogim domenima, od očekivanog trajanja života, preko naučnih istraživanja, do bruto domaćeg proizvoda prema paritetu kupovne moći.

Posle ovog teksta sve sam uvereniji da upravo Dragana Rakić stoji iza besmislene devize "sloboda ili ništa", ili da je makar bila deo trusta mozgova koji ju je smislio. Kad smo kod mozga, čini mi se da je njen tekst smrtonosniji po moždane ćelije od litra rakije, a da popunim vakuum misli stvoren tokom tri minuta čitanja tih besmislica, bilo mi je potrebno tri sata čitanja Bele Hamvaša.