NEĆE MOĆI: Marija Antoaneta domaćeg novinarstva

Možete li da zamislite da Brižit Makron ponudi da piše kolumne za levičarski "Mond", i da je urednici odbiju? Ili za desničarski "Figaro", konzervativni katolički "Kroa"? Svejedno je. Dobro, možda nije najbolje poređenje, pa ću probati ponovo. Možete li da zamislite da je Hilari Klinton u vreme vlasti svog muža Bila (čoveka koji je bombardovao i tu, i tamo) ponudila da piše kolumne za "Njujork tajms", "Vašington post" ili koji god drugi medij želite? Možda ni to nije najbolje poređenje, jer bi oni na koje ovde ciljam rado glasali za ženu koja se otvoreno raduje smrti drugog čoveka. Možda ovako: Ne verujem da bi "Dejli telegraf" ili "Gardijan" odbili takvu ponudu Hitlerove konkubine Eve Braun ni u maju 1940. Ili da bi bilo koji zapadni medij danas odbio kolumne žene onoga koga smatraju "novim Hitlerom", "najvećim zlom" na planeti Vladimira Putina.

To bi bila neviđena i profesionalna i poslovna glupost ravna možda ideji vlasnika agencije "Fonet" da je zatvori u vreme NATO agresije ili prijavljivanja "Radovana Karadžića" koji nudi intervju policiji. Kakva bi građa za istraživače iz nekih budućih generacija takvi spisi bili! Ili za aktuelne analitičare. Još ako predsednikova žena ima presudan uticaj na šefa države, što su listom svi opozicionari i onda, i sada tvrdili za Mirjanu Marković, sve gorenavedene prednosti se umnožavaju iks puta.

OBJAVLjIVANjE kolumni žene Slobodana Miloševića, tadašnjeg univerzitetskog profesora i lidera moćne političke partije je, međutim, jedna od stvari koju "relevantni sagovornici", kako to na N1 kažu, zameraju Milomiru Mariću, "nasmejanom promoteru mržnje" u istoimenoj emisiji u okviru serijala "Junaci doba zlog". Izgleda da su takva relevantnost, profesionalizam i pamet, pored hiperaktivnosti pljuvačnih žlezda, neophodna odlika svakoga ko toliko malo drži do sebe da pristane da bude deo tog programa ništa kvalitetnijeg od bilo kog rijalitija, samo spolja malo uglađenijeg. Toliko tek da posuda u koju pljuju nije plastična nego posrebrena.

Ta posrebrena posuda za pljuvanje postavljena je na televiziji čiju objektivnost i nezavisnost najbolje opisuje primer emisije uz koju ide veliki potpis "Za i protiv sankcija Rusiji", a u studiju sedi samo zamenik predsednika Stranke slobode i pravde Borko Stefanović, koji je Skupštini Srbije podneo predlog rezolucije o uvođenju sankcija Rusiji. OK, on je "za", a ko je "protiv"? Voditeljka?

SKANDALOZNIJE, ipak od toga je kada iz posrebrene posude iskoči novinar Đorđe Vlajić i otvoreno kaže da uopšte nema saosećanja s novinarima "Objektiva" koji su ostali bez posla, a po svemu sudeći, i zarađenih plata. "Nisam siguran da tu postoji mnogo razloga za sažaljevanje. Njihov izbor je bio da rade u 'Objektivu'. Neka traže drugi posao", rekao je on.

Očekivalo bi se od bivšeg predsednika jednog novinarskog udruženja, pa makar ono bilo i Nezavisno udruženje novinara Srbije, da pokaže malo više saosećanja s ljudima koji prolaze kroz očito vrlo težak period, čak i ako ih ne smatra dostojnim da ih nazove kolegama. Nekoga bi ovo začudilo, ali samo pod uslovom da nema pojma o višedecenijskoj praksi ovog udruženja nezavisnog samo od obaveze da pritekne u pomoć i bude solidaran sa svim novinarima, uključujući i one s kojima se politički ne slaže. Tako su odbijali da se pridruže UNS-u u osudi napada na sve novinare, a njihov aktuelni predsednik Željko Bodrožić upad u zgradu RTS-a smatra "logičnim finalom".

Ni u vreme Vlajićevog predsedavanja NUNS-om nije bilo mnogo bolje. Njegov potpredsednik u Udruženju, u to vreme zamenik glavnog i odgovornog urednika "Politike" Dragana Bujoševića, sada pokojni Dragan Janjić je, dok je sedeo u potpredsedničkoj fotelji, bio glavni Bujoševićev operativac za progon nepodobnih novinara i delio otkaze šakom i kapom. Mnogi koji su se odlučili da zbog toga tuže "Politiku", poput Svetlane Vasović Mekine, dobili su zadovoljenje na sudu. Ili da pomenemo da sve do sada NUNS nijednom nije osudio užas kroz koji prolazi Džulijan Asanž. Vlajić se, u svoje vreme, na tako nešto verovatno nije usudio jer je radio u službi njenog veličanstva, na Bi-Bi-Siju, a naučen je da ne ujeda ruku koja ga hrani.

DA LI je Vlajić imao isti odnos i kada je "njegova" Antonela Riha onako skandalozno otpuštena iz "njegovog" NIN-a? Je l' i ona trebalo da snosi posledice svesnog izbora da radi za jednu bezdušnu korporaciju sa vučicom koja samo gleda kako da joj preotme uređivanje političke rubrike? Je l' i njen slučaj posledica toga što, kako je rekao u kontekstu novinara "Objektiva", "već dosta dugo medijska sfera služi kao nekakav prostor za uhlebljenje ljudi koji nisu ni kvalifikovani medijski radnici, nego se priučavaju, ili za ljude koji se razumeju u medije, ali su sumnjivog moralnog kvaliteta"? Iako nemam nikakvu simpatiju za ono što Antonela Riha piše, govori i radi, za mene je taj otkaz bio skandal koji je morao biti osuđen, što sam i učinio u nekoliko svojih tekstova.

A šta Đorđe Vlajić misli o nedaćama koje trenutno pogađaju novinare dnevnog lista "Danas"? Ne verujem da i taj medij smatra "tabloidom i u pisanom i u elektronskom obliku" koji se "koristi kao batina za mlaćenje političkih protivnika, neistomišljenika, kritičara", što je rekao za "Objektiv". Da li i ti novinari treba da snose odgovornost "svog izbora" i da "traže drugi posao" pošto ih sada uprava maltretira jer su pokušali da se sindikalno organizuju kako bi zaštitili svoja radna prava i dostojanstvo? Svi koji čitaju moje tekstove znaju šta mislim o listu "Danas" kao mediju, ali nikada se neću složiti da ti novinari treba da trpe zbog svog izbora da tu rade, zbog svog mišljenja i ostalog. Naprotiv, treba ih zaštititi od terora moćne korporacije za koju su radilice čiju krv sisa zamenljive i mogu biti odbačene ako i pomisle da pridignu glavu.

Kaže Vlajić da "opšte je mesto da prosperitet počiva na društvenom dijalogu, na razmeni mišljenja i ideja", ali da se "ovde nudi jedino opcija i vizija Aleksandra Vučića i ko se s tim ne slaže ne treba da postoji". A šta on misli? Treba li da postoje "Objektiv" i njegovi novinari?