MLADEN

A kako da se družiš kad drugome ni oči ne vidiš?! U tom virtuelnom svetu sve traje kratko. I vic, i rečenica, i pogrešno izgovorene ili napisane reči, i slava, i mudrost, i pokazano znanje, i nehatom otkriveno neznanje...

Ima dobrih strana u tim "mrežama", ne kažem. Možeš da naletiš na pametne i vredne ljude, da iz njihovog iskustva nešto naučiš, da ti kažu koja mesta valja posetiti, šta pročitati, da upozore čega se kloniti... Evo, malo-malo pa se sav taj dobri svet ujedini u nevolji, brzinom munje se šalju fotografije i časkom se pronađu deca koja su odlunjala.

Sakupe se i pare ako nekome treba za lečenje. Znaš i da se zahvaljujući tim porukama udomljavaju kučići i mačići.

Samo, pazi, vrebaju tamo i razne nemani. Mnoge su se sakrile iza lažnih imena, znaju da laju samo u čoporu i hrane se tuđom nesrećom. Takve da sretneš na ulici - a gledam te tvoje oči - pali bi samo od tvog pogleda. U tvom oku je dobrota, u njihovom mržnja. Ali, ne mrze oni tebe, mene ili nekog drugog, već sebe. Muka je što oni, tako neostvareni, bedni i pokvareni, to ne vide. Onda pronađu sebi slične, pa organizuju hajku i podignu prašinu u kojoj na kraju ostanu.

Zato, znaj, takvi kad objave neku glupost da te nasekiraju, to je njihova sramota, ne tvoja.

Ima među tim bestidnicima i dušmanima i mladih i starih, podjednako. Ne sećam mu se imena, a lepo je napisao jedan pametan čovek: "Dok nije bilo `mreža` samo su vaši kod kuće znali da ste ludi". Kloni se tih ludaka, ne slušaj ih! Da mi obavezno kažeš ako dosađuju, da to rešimo...

Ispričajte nešto slično svom detetu, i ako mislite da je dovoljno odraslo. Umete. Morate. I zbog Mladena.