NEĆE MOĆI: Grbovićev manifest

ČUVENA je fotografija na kojoj veliki revolucionari, borci za jednakost i ustanici protiv zlog sistema što izrabljuje čovečanstvo Džon Lenon i supruga mu Joko Ono s izrazom beskrajne dosade na licu čekaju da im služavka namesti krevet kako bi mogli da nastave svoj protest protiv svetske nepravde. Scena se odigrala u jednoj od četiri sobe koje su njih dvoje iznajmili u luksuznom hotelu u Montrealu nazvanom (nije ironično) po kraljici Elizabeti i u vlasništvu lanca Hilton.

Na ovu epsku scenu revolta i bunta protiv sistema podsetio me je poziv mladog lidera "kombi stranke" Pokret slobodnih građana Pavla Grbovića u "šetnju protiv konstantnog nasilja nad našim majkama, ćerkama i sestrama". Zaista ne znam ko mu konstantno maltretira majku (ne znam ima li sestru i ćerku), ali odmah mogu da mu kažem da to neće rešiti šetnjom, baš kao što ni izležavanje i maštanje o miru Lenona i Joko Ono nije rešilo problem ratova ili nepravde u svetu. Ako zaista to želi, morao bi da preduzme nešto drugo.

PROBLEM je, međutim, što koliko god možda iskreno verovao da se istinski bori za pravdu i protiv represivnog sistema, Grbović uporno i bez kritičkog razmišljanja, što inače pripisuje svojim političkim i ideološkim protivnicima, ponavlja mantre nametnute sa Zapada. Za početak optužujući Srbiju i Srbe za izazivanje ratova iz devedesetih godina, ocenjujući da "političke i kulturne elite ondašnje Srbije, koje i danas drže sve poluge vlasti u ovoj zemlji, zaigrale su na kartu svi Srbi u jednoj državi, u Velikoj Srbiji, istovremeno negirajući drugima pravo da budu bilo šta drugo osim Srbi". Grbović ide korak dalje i od Haškog suda, koji je u presudama Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću ove krivice oslobodio Slobodana Miloševića i državu Srbiju, doduše, vrlo diskretno - u fusnoti. S druge strane, presudom u slučaju Prlić, Franjo Tuđman se uključuje u "zajednički zločinački poduhvat" u BiH.

Elita ondašnje Srbije je, navodi Grbović, da bi krenula u rat, prvo morala da "iskopa potisnute međusobne nacionalne mržnje anestezirane poluvekovnom praksom bratstva i jedinstva, probudi uspavane mitove i vaskrsne nacionalne heroje, reindoktrinira srpstvo pravoslavljem, ojača tek zalečene antizapadne animozitete, proglasi dojučerašnje komšije arhetipskim srpskim neprijateljima - ustašama i balijama". Meni nije poznato na koje to "tek zalečene antizapadne animozitete" Grbović misli. Kada su to Srbi, pre zapadne agresije koja je kulminirala bombardovanjem 1999. godine, bili neprijateljski nastrojeni prema Zapadu, posebno prema Americi? Da li kada su ratovali protiv nacista u istom stroju s Britancima, Francuzima, Amerikancima i Rusima i kada su "saradnici okupatora", za šta Grbović sigurno smatra ravnogorce, spasavali američke pilote? Za vreme Prvog svetskog rata? Za vreme Informbiroa? Kada? O "reindoktrinaciji pravoslavljem" da ne govorimo. Da mu je otac reindoktriniran, velika je verovatnoća da mu majka ne bi bila žrtva "konstantnog nasilja". Moja nije. A "dojučerašnje komšije"? Da ih nismo mi ustašama proglasili i 1941, pa krenuli u rat?

Grbović dalje tvrdi da je "zatim trebalo objasniti da su porazi pobede, siromaštvo junaštvo, te da je jedino i samo majčica Srbija u pravu i da za nju vredi sve žrtvovati". Na stranu to što niko ne tvrdi da porazi iz devedesetih to i nisu, zanimljivije je što taj čovek nema ideju o pobedi u porazu, kada se pobeđuje jer se ostaje dosledan sebi, bližnjima i istini. Termopili i spartanski poraz, na primer, velika su pobeda, da ne lupam sad glavu prisećajući se drugih slučajeva poput čuvenog jevrejskog otpora u Masadi 74. godine posle Hrista, pošto je Lazarova žrtva na Kosovu polju za njega "karikaturalno dorađivanje mitova".

NAKON svega ovoga dolazimo do najinteresantnije Grbovićeve akrobacije, gde izbija njegov napoleonski kompleks u pokušaju da svoje ime upiše među uglednike koji su ovom društvu doneli neki novi pojam. Više se trudi da sledi korake Ivana Čolovića i Aljoše Mimice, koji su nam podarili pojam "drugosrbijanca", nego Zorana Ćirjakovića koji je osmislio pojmove "autošovinizam" i "slučajni Srbi", što je i očekivano. Grbović želi da u govor unese pojam "novosrbijanci" pripisujući ga nosiocima patriotskog, tradicionalnog i konzervativnog mišljenja. Previđa pri tome da bi smislenije bilo ne samo za tu grupu ljudi reći da su "novosrbi", jer je "Srbijanac" u tom kontekstu uvredljiv termin koji koriste uglavnom naše "bivše komšije", kako kaže, nego i da se pre radi o "starosrbima" i da su "novo" on i njegovi.

Ali kako njih Grbović zamišlja? Potpuno u matrici upijenoj sa Zapada - "u većini odbacuju osnovne civilizacijske tekovine kao što su nauka, demokratija, pravna država". Ukratko - zatucani mračnjaci koji se stide Tesle, ili cara Dušana i njegovog Zakonika, jednog od prvih u srednjovekovnoj Evropi. "Podložni su budalastim teorijama o skoroj propasti zapadne civilizacije", dodaje ne uspevajući da uoči razliku između očiglednog pada zapadnog liberalnog globalističkog poretka i zapadne civilizacije. Mada je i ta civilizacija u ozbiljnom problemu.

NAVODI potom "dogmatsko poricanje činjenice da je Srbija najveći gubitnik ratova devedesetih i uporno nepristajanje da se prihvate realne posledice te činjenice, što je preduslov započinjanja normalnog života u Srbiji". Niko ne poriče da je Srbija najveći gubitnik, ali je problem u tome što sa time jedan deo ljudi ne želi da se pomiri, što je i suština borbe za slobodu, jer kako Ezra Paund lepo reče, "rob je onaj ko čeka da drugi dođe i oslobodi ga". Iz toga proizlazi da je prema njemu preduslov za normalni život u Srbiji prihvatanje ropstva.

Upozorava Grbović da "novosrbijance" karakteriše i "laka podložnost sugestiji i dominantnim obrascima kao zameni za sopstveno mišljenje" što dokazuje "uvreženo mišljenje o nama i Rusima kao braći". Onaj ko kritički misli svojom glavom i ko se nije odrekao bratstva i jedinstva, valjda, shvata da su nam prava braća Hrvati, Albanci, Bošnjaci. O Nemcima i da ne govorimo.

JAGODA, naravno, dolazi na kraju, pa nam Grbović ukazuje da su "novosrbi" suprotnost našim ranijim herojima, pa "svoje naopake ratove gube iz fotelja". Na Košarama je bilo fotelja? Grbović je zato odlučio da ustane iz kreveta, i prošeta se dok ga sluškinja ne pospremi, i to vreme iskoristi za akciju "protiv pedofila - bili oni u dronjcima, odelima ili mantijama". Goran Jevtić propo kad ga Grbović dovati.