RUSI U ČEDINOM GRAŠKU: Hoće li nam Moskva biti kriva za sve što nam se dešava

Eto tako se naša braća obretoše kao začin i u grašku žene Čede Jovanovića, koja je i njih okrivila da joj smeštaju tuču sa životnim saputnikom.

Pređašnji citat supruge oglednog primerka nesrećne srpske tranzicije, pozajmljen iz njihove bračne sapunice, savršeno se uklopio u aktuelni politički pejzaž. Jer, kako vreme odmiče, ispašće da će nam Moskva biti kriva za sve ono što nam se dešava ili će nam se tek desiti.

Naime, već nedeljama se u javni prostor usađuje narativ o tome kako "trpimo pritiske sa obe strane", kako je u "najboljem našem interesu da uvedemo sankcije Rusiji", kako će nas "napustiti evropski investitori"... Niko ni pet para ne bi dao za to što u ovoj raboti prednjače oni što su nas onomad ubeđivali da će pasti beogradska berza ako Nikolić pobedi Tadića, ali je indikativno da su im se na talasu banalne šormazovštine priključili i još poneki iz vladajućih struktura.

Prvo, usiljena je i nekorektna simetrija. Dovoljno je samo uporediti izjave ambasadora Hila i Bocan-Harčenka, da se uvidi ko tu zaista pritiska. Naručuje li Hil ili Harčenko kakvu vladu bi Srbija trebalo da dobije i u koji vojni pakt da uđe? Ko to svim silama upire da priznamo lažnu državu Kosovo, a ko govori neprestano da će prihvatiti ono što i nama bude prihvatljivo?

Drugo, neka lepo neko narodu objasni kako je to u srpskom interesu da se pridruži embargu protiv Rusa? Pre neki dan je predsednik Aleksandar Vučić, razrađujući Putinova saznanja da su sprečene diverzije i na "Turskom toku", upozorio da bismo u slučaju havarije na ovom pravcu praktično ostali i bez gasa i bez struje. Pitanje za pragmatične srpske liberale, za koje je samo Zapad sila: zar zaista mislite da nam Rusi ne bi zavrnuli ventile na tom istom "Turskom toku", ako bismo im okrenuli leđa? I da li biste u slučaju da nas stave na listu neprijateljskih država američki tečni gas dobijali sa tankera na Adi Ciganliji ili biste aktivirali čuvene Dulićeve škriljce iz Aleksinca?

Treće, stalno slušamo kako će Evropljani ovde zatvoriti fabrike, ako ne udarimo na Moskvu. Realno, u svom samoubilačkom bunilu i slepom sleđenju američkih geostrateških interesa oni su već sebi pucali u obe noge i samo im još to treba. Primera radi, nemački gigant "Uniper" je samo za pola godine izgubio 12 milijardi evra, jer se odrekao jeftinog ruskog plina. Postavlja se logično pitanje - zašto bi neko ovde gasio pogone, ako plaća najjeftiniji gas i struju za proizvodnju? Da su pametni, pa da u Srbiji otvore još koju fabriku i iskoriste naše prednosti u odnosu na druge koji bespogovorno slušaju hipnotizere iz Vašingtona.

Četvrto, i ne manje važno. Sve više se potmulo kreira priča kao da su nam maltene Rusi postali kamen o vratu - dajte da ih se rešimo i pohrlimo u evropski eldorado u čijoj čekaonici čamimo dve decenije. Zaboravlja se stalno da mi u ovoj mučnoj igri živaca branimo prvo sebe - branimo svoje pravo na Kosovo i Metohiju, koje bi trebalo da otresemo kao čičak sa nogavice pre nego otvorimo evropske dveri. Možemo obrnuti i na vodenicu dragih srpskih liberala, u krajnjoj liniji postoji i kost-benefit: ne uvodimo sankcije Rusiji, jer ne priznaje Kurtijevu frankenštajn-državu i ne da joj da uđe u UN. I naposletku, koliko bi nas poštovali ostali naši prijatelji kada bi videli da sopstvene interese zanemarujemo pred silom neprijatelja?

Sve ovo je, međutim, dvosmerna ulica. Naravno da je Rusima stalo da ostanemo nepokolebljivi. Ne samo zbog svojih interesa koje ovde imaju, već im to mnogo znači i u simboličkom smislu. Bolna bi bila metafora da ih posle svih napuštaju čak i "mali Rusi", vekovni prijatelj i saveznik. I upravo zbog toga bi valjalo da više cene žrtvu koju ova država i narod podnose. Da, recimo, i onih preostalih 30 odsto gasa namenjenih Srbiji daju po ugovorenoj ceni. Jer, podrazumevajuća ljubav u demonskom dobu i okruženju nije dovoljna.