NEĆE MOĆI: Lupanje po proglasu

SASVIM je razumljivo, iako po srpski narod i nacionalni interes u celini tužno, što je iz redova vladajućih stranaka osporen "Proglas za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije", koji je prošlog utorka javnosti predočio akademik Matija Bećković, a iza kojeg su stale patriotski orijentisane opozicione partije i intelektualci. Razumljivo je jer se radi o političkoj borbi za biračko telo koje je, to je nedvosmisleno, u većini patriotski opredeljeno i odbija ideju "nezavisnog Kosova". To se vidi i u kritici. Ministar odbrane Nebojša Stefanović, na primer, autore i pristalice "Proglasa" optužuje da žele da svrgnu predsednika Aleksandra Vučića i da problem Kosova i Metohije zloupotrebljavaju u tu svrhu. I to je tačno. Samim tim da su ti ljudi politički akteri, a nisu u SNS, govori o tome da oni žele da smene Vučića. Stefanović međutim, ne osporava ono što je u "Proglasu" navedeno.

Deo koji je tužan u ovoj kritici se odnosi i na vlast i na opoziciju - iako imaju isti cilj i gotovo istovetan stav, oni ne mogu da se ujedine oko tog cilja, nego se zbog, najčešće, partikularnih interesa (ili sujete) svađaju i dele. To je, nažalost, bio slučaj na posebnoj sednici Skupštine Srbije o Kosovu, kada je vlast pozivala opoziciju na jedinstvo i da stane iza državne politike o Kosovu i Metohiji, ali je ona to odbila. To je slučaj i sada, kada opozicija poziva na "okupljanje u odbrani", ali vlast to odbija. Premda slično, to nije baš isto, jer je smislenije, da ne kažem normalnije, da se manji okupi oko većeg, odnosno da opozicija podrži vlast u borbi za ono što i jedni i drugi smatraju najvećim nacionalnim interesom. Vučić je voljom naroda predsednik, SNS je voljom naroda najjača stranka i oni treba da vode politiku, a ostali da se oko nje okupe i da je podrže. Naravno, u okvirima Ustava.

JEDINI iz vladajućih struktura koji je primetno iskočio iz ovog okvira kritike "Proglasa" je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković, koji je sasvim neočekivano rekao da "takozvana mirna reintegracija naše južne pokrajine, kako je naziva Jeremić, niti postoji, niti je moguća, već podrazumeva otvoreni sukob sa čitavim svetom i to svi i te kako dobro znaju". Vrlo je čudno što Petković misli nešto tako, jer bi trebalo da je upravo to svrha posla koji on radi i kancelarije koju vodi, pošto su jedine alternative mirnoj reintegraciji "nemirna reintegracija" i prihvatanje "dezintegracije". "Nemirnu reintegraciju" valjda ne želimo, jer bi to zapravo predstavljalo otvoreni sukob s delom sveta, a ako je cilj "dezintegracija", šta onda taj čovek uopšte radi? Koji je smisao njegovog posla? Uostalom, nije li mirna reintegracija politika koju predsednik Vučić vodi u odnosu prema Kosovu i Metohiji od svog dolaska na vlast pre deset godina?

Da Petković ima problem s idejom mirne reintegracije je, dakle, veoma čudno, ali nije čudno što problem s tim imaju predstavnici "prozapadne misli", da njihov autošovinizam i autokolonijalizam nazovemo tako eufemistički. U stvari nije, jer se time ostaje na jedinoj konstanti u njihovom političkom diskursu, a to je nekonzistentnost, tj. prilagođavanje principa kojim se vode trenutnim potrebama.

NE BIH se sada bavio "sitnom boranijom" u koje bih svrstao novinarke-kolumnistkinje tabloida "Danas", niti pseudonim misliocima nedeljnika "Vreme", koji su odavno prešli granicu vulgarnog zakoračivši duboko na drugu stranu pristojnosti i koji se smatraju toliko uzvišenim da mogu dovoditi u pitanje pismenost akademika Bećkovića. Analizirajmo misao jednog, daćemo mu kompliment, "kapitalca", penzionisanog novinara koji je zakoračio u aktivno bavljenje politikom predsednikovanjem Političkom savetu opozicionog Građanskog demokratskog foruma, čoveka koji je potpisnik svakog, slobodno ću upotrebiti tu reč, antisrpskog apela, proglasa, deklaracije.

Kolumnista "Politike" Boško Jakšić, u tekstu "Zlatousta deklaracija, opasne posledice", proglas naziva "nebulozom" koja i na kraći, i na srednji i na duži rok nanosi "neopisive štete zemlji u koju se kunu", tvrdeći da samo "politički analfabeta" može da razmišlja o reintegraciji nazivajući ideju o Kosovu i Metohiji u okviru Srbije "velikosrpskom" (na kraju će i oni koji smatraju da je Zemun u Srbiji biti "velikosrbi").

Je li gospodin Jakšić čuo za Erdutski sporazum i smatra li "mirnu reintegraciju" Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema "nebulozom"? Da li bi se iz istih razloga koje navodi u slučaju kosovskih Albanaca zalagao i za nezavisnost Republike Srpske Krajine? Nisu li Srbi u severoistočnim delovima Hrvatske bili podjednako "zakrvljeni" sa centralnom hrvatskom vlašću koliko su to i kosovski Albanci? Ili Jakšić Hrvatsku smatra "genocidnom tvorevinom". Koliko pamtim, Jakšić je i protiv Republike Srpske i strpao bi Srbe koji žive na prostoru današnje BiH pod centralističku vlast Bošnjaka. Nije li Republika Srpska Krajina bila "realnost" pre nego što je Hrvatska to pitanje rešila vojnopolitičkim putem?

AKO SU oni koji se zalažu za mirnu reintegraciju u ustavno-pravni poredak (da, taj termin postoji i nalazi se u brojnim stručnim publikacijama, uključujući i Erdutski sporazum) Srbije "ljudi zaraženih umova", koji su "sebe osudili da žive u preambuli iluzija", kako to kaže čovek koji očito više poštovanja ima za "kosovski ustav" nego za onaj svoje države, šta su onda on i njegovi? On bi voleo da su "maksimalno hladno pametni", ali jesu li baš to?