KOZARA
PRE ravno 80 godina, Nemci i ustaše uveliko su satirale srpski narod na Kozari i u Potkozarju. Združeni, 11.000 oficira, podoficira i vojnika Vermahta (među njima i nekadašnji austrijski predsednik i prvi čovek UN Kurt Valdhajm) i 20.000 Pavelićevih bojovnika, naterali su u zbegove, u kozaračke šume, više od 80.000 Srba. Polovinu su ubili, među njima i 12.000 dece.
Novosti
Ustaške horde predvođene Maksom Luburićem, i po okončanju ofanzive, istrebljenje su nastavile na Psunju i Papuku. Tada su "kreirajući" nove načine svirepog ubijanja Srba primenili novi izum - bacanje u bunare živih žena i dece! Bunari su u nekim selima zazidani, a žrtve nikad prebrojane, dok su spomenik za 1.096 žena i dece skončalih u bunarima Sloboštine, Hrvati porušili u ratu devedesetih.
A mi, današnji Srbi, hoćemo li dozvoliti da se zaboravi? Da li smo osam decenija posle, zaista svesni razmera strašnog zločina na Kozari 1942, jednog od najvećih nad našim narodom u 20. veku? Sećanje na ta zbivanja otima vreme. Zato je svedočenje Branka Tepića, iz kozaračkog sela Komlenac, o svemu što je upamtio i od svoje majke saznao više nego dragoceno.
To je živa reč onog dečačića kojeg na čuvenoj fotografiji, "Majka Knežopoljka" nosi na ramenima, a njegovu sestricu vodi za ruku, dok dve godine luta Kozarom skrivajući se od ustaša. Ceo njegov život, deteta rođenog u zbegu koje je pola veka kasnije kao zreo čovek pred zločincima istih namera, bežao i od "Oluje", paradigma je stradanja Srba u NDH i u Hrvatskoj tokom minulog veka. Da li shvatamo vrednost njegovog postojanja među nama danas? Znamo li da svako njegovo svedočenje mora biti zapisano i snimljeno, da bismo pamtili i argumentovano podsećali. Jer oni koji se ne sećaju prošlosti, osuđeni su da im se ponovi.