NEĆE MOĆI: Stara situacija

Ta "nova situacija" je objavljivanje odluke takozvane Vlade Kosova o načinu ulaska vozila sa srpskim tablicama i građana sa srpskim ličnim dokumentima na prostor Kosova i Metohije, kao i o "preregistraciji" vozila sa tablicama koje su izdale srpske vlasti.

Prvi promenjen plan je zajednička konferencija za novinare Lajčaka i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na kojoj je predstavnik EU odlučio da se ne pojavi izabravši liniju manjeg otpora. Dva su moguća objašnjenja za ovo. Jedno je da Lajčak ništa nije znao o namerama Prištine iz koje je upravo doputovao u Beograd, i da nije želeo da "neobavešten" i nespreman izađe pred javnost. Da ništa nije znao o potezu Prištine posredno je rekao sutradan, upravo izjavom koju smo naveli - da je "situacija nova" i da je "promenila planove i teme" - iz čega proizlazi da je on posetu planirao bez tog, pokazalo se, ključnog momenta. Da Lajčak ništa nije znao, demantuju, međutim, i portparol EU Peter Stano i njegov prethodni sagovornik, takozvani premijer takozvanog Kosova Aljbin Kurti, koji je javno potvrdio da je Lajčak "obavešten o akcijama Kosova kada se radi o odluci o reciprocitetu za ulazak državljana Srbije na Kosovo i registarskim tablicama".

U OBA slučaja - i da je Lajčak bio potpuno "neobavešten", i da je znao, ali da nije očekivao objavu prištinske odluke u vreme njegove posete Beogradu - jasno je da su i Brisel, i Priština potpuno dezavuisali "specijalnog izaslanika" i ovakvim postupkom mu zabili nož u leđa izminiravši njegovu diplomatsku akciju zarad osnaživanja dijaloga Beograda i Prištine. Da li bi Lajčak došao u Beograd znajući šta će mu se desiti? Malo je verovatno, ali moguće je da bi on pristao i na ovakvu bruku zarad velike plate koju prima i postao kolateralna šteta u nesumnjivom ratu protiv dijaloga.

Kako u svakom zlu ima i nečeg dobrog, ovo potapanje Lajčaka poslužilo je da Vučić konačno javno otvori oči (uveren sam da ih je privatno odavno otvorio, ako su mu ikada i bile zatvorene) i jasno i glasno svima kaže kakva je zaista situacija i s dijalogom, i sa odnosom kolektivnog Zapada spram Srbije. Zbog toga mnogi sasvim ispravno njegovo obraćanje javnosti u sredu nazivaju "legendarnim". Drugi, oni koji s jedne strane nikada ništa dobro ne vide u politici koju predvodi Vučić, a s druge strane uvek i za sve krive isključivo Srbe, u tome vide još jedan izliv "Vučićevog zla".

LUKSEMBURŠKA televizija N1, na primer, iznova i iznova u svojim informativnim emisijama ukazuje da "na severu Kosova vlada zabrinutost lokalnog stanovništva posle izjave predsednika Srbije". Čekajte,  ovi ljudi problem ne vide u (u najmanju ruku spornoj) odluci Prištine, nego u predsednikovom reagovanju. Kosovski Srbi su se uznemirili jer je predsednik rekao da im preti nova "Oluja" i progon što, kako upozorava, Srbija neće dozvoliti, a ne zbog novih pretnji iz Prištine? Razumem potrebu njihove dopisnice iz Prištine, etničke Albanke Zane Cimili da kaže kako rešavanje sadašnje krize zavisi od toga hoće li "Beograd nastojati da zaoštrava situaciju, ili će im (kosovskim Srbima) prepustiti da o tome (preregistraciji) sami donesu odluku". Razumljivo je da jedna Prištevka albanskog porekla može misliti da Beograd zaoštrava situaciju i da nije Priština ta koja bi trebalo nešto da "prepusti" kosovskim Srbima, ali kako imati takvo razumevanje za Srbe, pa makar i luksemburške?

Na istom fonu nastupa i zamenica glavnog i odgovornog urednika okupiranog NIN-a Vesna Mališić, koja u luksemburškom studiju izjavljuje da "ne zna zašto je predsednik sada odlučio da podiže tenziju oko toga" i dodaje da se "iza toga krije pritisak da se Zajednica srpskih opština ostvari". A kada je trebalo da "diže tenziju"? Pre prištinske odluke, ili da sačeka mesec, dva, godinu? Krije se pritisak za ZSO? To je presmešno i zaista mislim da ne treba ovde trošiti prostor za objašnjavanje koliko je ta njena tvrdnja besmislena. Nije pak besmislena njena potpuna relativizacija odluke, namera i ponašanja "kosovske strane". To ima smisla, ali nije dobro i nije joj na čast. Nemogućnost strateškog, taktičkog pa i razumnog razmišljanja Mališićeva je pokazala i zamerkom Vučiću da je u govoru prvo "nastupio dramatično" upozoravajući na "Oluju", rat, a onda dodao da se kriza mora rešiti diplomatski. A šta razuman čovek treba da uradi u toj situaciji? Da ignoriše realnu opasnost od novog pogroma, ili da isključi pacifistički poziv na mirno rešavanje problema?

Ni Filip Balunović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju ne vidi nikakav problem ni u potezima Prištine, ni u kolektivnom Zapadu ovde oličenom u Briselu, pa veruje da je to što mi sad "nemamo kud" posledica toga da je Srbija u poslednje dve decenije vodila isključivo "pasivnu" spoljnu politiku. I to je prebacivanje krivice na Srbiju. Iz dva razloga. Prvo, nije istina da je Srbija bila samo pasivna. Dokaz za to imamo i u Vašingtonskom sporazumu, gde se (najmanje) jedna tačka odnosi na ono što je u očima SAD i ostatka kolektivnog Zapada jedna previše aktivna spoljna politika koja je donela čak i potpuno neočekivane rezultate, a to je lobiranje za povlačenje priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. Drugi je što se Balunoviću i njegovim istomišljenicima (da ne kažemo saradnicima) sigurno ne bi dopalo da je Srbija bila još aktivnija i preduzimala radikalnije korake zarad očuvanja svoje suverenosti, teritorijalnog integriteta i interesa. Situacija je stara, samo su neki detalji novi.