UZALUD JURIMO VEŠTICE: Zašto se sada bavimo temom veštačkog đubriva, ako smo nekada imali čak sedam fabrika “veštaka”

JEDNIM telefonskim pozivom predsednik Srbije Aleksandar Vučić rešio je nestašicu veštačkog đubriva u našoj zemlji. Pozvao je iranskog kolegu i dogovorio uvoz 100.000 tona. Oni koji ga vole reći će - šmekerski. Oni koji ga ne vole smisliće već svoj ugao. Pitaće odakle pare, je li skupo, ako ne bude, verovatno će osporavati kvalitet ili će ulaziti u društveno-političku analizu zemlje izvoznice.

I za jedne i za druge je dobro da naš agrar ne bude u oskudici sa ovim strateškim proizvodom. Važno je da u svetu u kojem će se voditi i bitka za hranu imamo pune silose! Ono što nije dobro jeste što se Vučić u ovakvom trenutku bavi temom veštačkog đubriva. Zašto? Zato što je naša država do pre samo nekoliko decenija imala čak sedam fabrika "veštaka", a danas pokušava da vrati u život najveću - "Azotaru". Upravo je ova pančevačka firma bila stub snabdevanja, ne samo Srbije nego i šire.

Pa kako u žitnici Evrope propade takav kompleks, kao i cela naša privreda? Ono što ratovi i sankcije nisu uništili, popljačkali su i raskrčmili "eksperti" iz "kriznih štabova", što preplaviše našu Srbijicu posle petooktobarskih promena. Našli, pa zašli. Preuzeli na silu fabrike, izvlačili zaradu, radnike nisu plaćali, kao ni obaveze prema državi i javnim preduzećima poput "Srbijagasa", koji je na osnovu dugova postao gazda desetinama firmi koje bi u svakom društvu mogle uspešno da posluju, plaćaju radnike, neguju srednju klasu...

Da su bar poslušali koalicionog kolegu Velju Ilića i kraduckali, danas Srbija, možda, ne bi morala skupo da plaća "veštak". "Azotara" i ostalih šest fabrika bi opstale, čak i zarađivale! Ovog gnojiva sada treba svima, jer zbog rata na ukrajinsko, rusko i belorusko ne može da se računa. I umesto da imamo "veštak", stalno jurimo veštice!