NEĆE MOĆI: Dragi Dostojevski

DRAGI Gete, lično sam vas nominovao za ulazak u Unutrašnji krug Republikanske stranke - glasio je početak vrlo ličnog pisma koje je početkom jula 1986. šef Republikanske senatske konferencije, a potonji predsednički kandidat i albanski lobista Bob Dol uputio čuvenom nemačkom piscu Johanu Volfgangu Geteu. Uljudno se zahvaljujući na svim lepim rečima i časti koja mu je učinjena tim pozivom, "Gete" je, kroz pero direktora Geteovog instituta na Harvardu Hansa Vinterberga, odgovorio da, nažalost, nije u mogućnosti da Republikanskoj stranci pruži bilo kakvu pomoć osim duhovne, jer je mrtav već više od 150 godina, a pored toga nikada nije imao ni američko državljanstvo, niti člansku kartu te stranke.

NA žalost čitavog sveta, davno su prošla vremena kada se glupost američkih, ali i drugih zapadnih lidera ograničavala samo na ovakve gafove ili dileme da li se kaže Irak, ili Iran, odnosno Ukrajina ili Iran, što je pitanje koje muči aktuelnog američkog predsednika Džozefa Bajdena. Čak i u jeku Hladnog rata, kada su odnosi SAD i Sovjetskog Saveza bili na najnižoj tački, to rivalstvo nije uključivalo mržnju i isključivost spram sportista, intelektualaca, kulturnih radnika, pa na kraju krajeva i običnog sveta. Solženjicin, koji je podjednako kritikovao i komunizam i zapadni društveni sistem bio je uvažen i cenjen uprkos svojoj ruskoj nacionalnosti. Boris Pasternak, takođe. I čitava armija drugih ljudskih veličina iz prošlosti i aktuelnog vremena.

DANAS to više nije slučaj. Danas se ide toliko daleko da se pored živih sportista ili umetnika i intelektualaca progone i oni mrtvi. Fudbaleru Artjomu Dzjubi zaprećeno je kako će zbog "ćutanja" u vezi sa dešavanjima u Ukrajini biti "zatočen u svoju tamnicu do kraja života, kao i njegova deca". Na to je uzvratio da je "ponosan što je Rus". Minhenska filharmonija otpustila je glavnog dirigenta Valerija Gergijeva jer "nije kritikovao" predsednika Rusije Vladimira Putina.

PORED živih, udareno je i na mrtve. Zagrebačka filharmonija skinula je sa repertoara Čajkovskog, ali ne zbog "kolaboracije s Putinom", nego zbog, kako su objasnili, "karaktera i duha muzike", šta god to značilo. Najzanimljiviji je, ipak, slučaj progona Dostojevskog sa milanskog univerziteta Bikoka, koji je izazvao oštru kritiku, ali i podršku u najboljem maniru Boba Dola i ocenu da je Dostojevski to i zaslužio "kada podržava Putina".

OVAJ progon i živih i mrtvih čiji stav (ili ime) nije u skladu sa politički korektnim narativom nije, nažalost, ništa novo i nije proizvod samo sadašnje antiruske histerije izazvane specijalnom operacijom u Ukrajini. Već godinama unazad, najkasnije od pobede Donalda Trampa, vidimo uzlet fenomena nazvanog "kultura poništavanja" pod čijim su valjkom već samlevene brojne i žive, ali i odavno mrtve ličnosti. Predugačak je spisak, ali setimo se samo britanske književnice Džej Kej Rouling, Džordža Orvela ili, na domaćem terenu, Zorana Ćirjakovića. Sada, pošto su u velikoj meri "očistili svoje dvorište", kako to vole da kažu domaći autošovinisti, pobornici masovnog poništavanja svega i svačega što im se ne dopada okrenuli su se od domaćeg neprijatelja i koncentrisali na spoljašnjeg, ovoga puta u vidu Rusije i svega ruskog, i pokušavaju da ponište čitavu jednu zemlju i njenu kulturu. Ide se čak dotle da, na primer, ako na australijskoj televiziji pokušate da postavite pitanje zbog čega se ne posvećuje pažnja žrtvama ukrajinskih snaga na istoku te zemlje, budete izbačeni iz emisije, jer je apologija nasilja nepodnošljiva i neprihvatljiva.

PITANjE sadašnjih ekonomskih sankcija (koliko god one bile bezumne i često apsurdne, kao kada se ruskim milijarderima oduzimaju jahte i avioni, ali se njihovim firmama omogućava poslovanje) biće lako rešivo. I sama zamenica američkog državnog sekretara za politička pitanja Viktorija Nuland (jedan od arhitekata majdanskog puča i autor čuvene devize "j***š EU") najavljuje da će ekonomske sankcije protiv Rusije i Rusa biti ukinute čim Moskva obustavi vojne operacije u Ukrajini.

MNOGO ozbiljniji problem biće mržnja koju su posejali među svojim narodom. Demonizacija Srba iz devedesetih godina prošlog veka sada deluje kao dečja igra u odnosu na ono što kolektivni zapad danas radi spram Rusa, pa je čak i ona ostavila teško sagledive posledice u modernom svetu. Da ne govorimo i o evidentnoj razlici u samom značaju jedne male Srbije i najveće države na svetu na globalnom nivou. Razmišljaju li zapadni stratezi i propagandisti kako će jednog dana prizemljiti raketu mržnje i demonizacije koju su lansirali? Verovatno i ne.

NI polarizacija društva koju su isključivim totalitarnim principima koje primenjuju na unutrašnjem planu (koja je trenutno možda samo gurnuta pod tepih stvaranjem zajedničkog spoljnjeg neprijatelja), ni polarizacija globalnih, međunarodnih odnosa neće moći da budu rešeni ako se pod hitno nešto ne preduzme i ne povuče ručna. Takva apsolutna polarizacija i stvaranje apsolutnog neprijatelja mogu dovesti samo do totalnog rata čiji ishod neće moći da bude nijedan drugi osim potpunog uništenja neprijatelja, bilo da se radi o komšiji u zgradi koji drugačije misli, bilo da se radi o državi koja ne dozvoljava da joj bezbednost bude ugrožena na bilo koji način. Ima li Zapad izlaznu strategiju, ili računa samo na totalno uništenje?