NEĆE MOĆI: Monopol na pljuvanje

VUČIĆEV pajac, lojalna, nedostojna, neotesana, neslušljiva, negledljiva, prenabudžena, višak bezobrazluka, a manjak obrazovanja, tabula raza, zla varijanta ženskog Foresta Gampa, politički fikus koji širi otrov, maligni fikus, biljka ljudožderka, neobrazovani podlac, namrgođeni nacoš, trbuhozborac, prečisti šizofrenik, tetkin vojnik, ljiga, moralna nakaza, medijski Maks Luburić, i tako dalje, i tako dalje. Ovo su samo neki epiteti prilepljeni samo nekim metama serijala "Junaci doba zlog" proizašlog iz uma Slaviše Lekića, čije je delo po njegovoj smrti preuzela Jelena S. Polić, inače vlasnica produkcijske kuće JSP, koja stoji iza ovih emisija što se u udarnom terminu emituju na luksemburškoj televiziji N1.

DA se ne radi o profesionalnom, objektivnom, nezavisnom ili kako bi sve još želeli da opišu svoj pristup biografijama ljudi kojima su odlučili da se bave, pored ove baražne vatre pljuvačkom potvrđuje i činjenica da ni u jednoj emisiji nisu našli nijednog sagovornika koji bi išta lepo, ili makar neutralno rekao o ovim ljudima. Nemoguće je da niko od njih nema makar jednu dobru osobinu, makar jednu osobu koja ih voli, makar jedno dobro delo. Nemoguće je, jer takav nije nijedan čovek nego je takav samo đavo. A oni upravo u to žele da nas uvere - da su ljudi kojima se bave crni đavoli.

O TOME da iza ovog projekta ne stoje ni nezavisnost, ni objektivnost, svedoči pregršt činjenica, ali mi ćemo navesti samo jedan vrlo rečit detalj - Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) otkrio je da je upravo ova firma, JSP produkcija, snimila i platila prikazivanje spotova kojima se poziva na bojkot parlamentarnih izbora u Srbiji održanih u junu 2020, inače emitovanih na televizijama N1 i Nova S. Pored toga što navedeno ukazuje na vrlo ozbiljnu političku obojenost "nezavisne" i "objektivne" produkcijske kuće, povlači i pitanje otkud "lova" za takav nimalo jeftin poduhvat (po podacima CINS-a, spot je trebalo da bude emitovan ukupno 672 puta) s obzirom na to da je, prema podacima sajta "Kompani vol biznis", ova produkcijska kuća u 2020. poslovala u minusu većem od milion dinara. Taj minus je 2019, kada je ova kuća dobila podršku EU u iznosu od 93.548 evra (po priznanju Jovane S. Polić), bio nešto manji od 200.000 dinara, ali je opet bio minus, pa čudi da takva firma može sebi da priušti ovakve "filantropske" troškove.

VRATIMO se ipak pravoj temi ovog teksta. Čudno je da televizija koja emituje ovakav serijal, iza kojeg stoji čovek za čiji je rad Aleksandar Tijanić još onomad rekao da je "kao petarda - proizvodi trenutnu zaglušujuću buku, posle koje se još dugo oseća smrad", veruje da ima pravo da zavrišti kada samo čuje da neko sprema "dokumentarni film" o njenom vlasniku, odnosno, da budemo precizni, "članu borda Junajted grupe" Draganu Šolaku. Pošto su "saznali" da novinar Predrag Jeremić snima "takozvani dokumentarac", kako su rekli, odmah su kalimerovski vrisnuli "nepravda", iako još pojma nemaju šta bi se moglo naći u tom dokumentarcu i kako bi on mogao da izgleda. Ovo sasvim liči na "preventivno" kažnjavanje tako svojstveno modernom zapadnom modelu rada, a koje smo osetili na svojoj koži i kada su nas 1999. bombardovali da bi "sprečili genocid" na Kosovu, ili sada kada su proterali Novaka Đokovića iz Australije, jer bi nešto "mogao".

JEREMIĆEV zločin je utoliko veći što on svoj film snima "uz pomoć" aktuelnog direktora "Telekoma" Vladimira Lučića, koji je, takođe, u njihovim očima crni đavo jer je od državne kompanije koju vodi napravio istinskog konkurenta njihovom SBB-u. Dokaz za tu podršku su SMS "poruke" u koje je "starleta" N1 televizije Žaklina Tatalović "imala uvid", a najverovatnije samo jedna poruka koju Jeremić šalje osobi s kojom bi vodio razgovor i u kojoj navodi da ju je preporučio Lučić. Kakva pomoć! Kakav skandal! Tatalovićevoj niko nikada nije preporučio sagovornika? To je u novinarskom svetu vrlo uobičajena praksa.

PREVENTIVNI udar koji N1 sprovodi nad dokumentarcem koji ne da niko još nije video, nego on još nije ni snimljen, ide dotle da se počinje s karakternim ubijanjem novinara Predraga Jeremića navodeći da se "autor Sačekuše" (knjige o kriminalu devedesetih koju je Jeremić napisao, kao da je o tome sramota pisati, ali je vedeti druge Srbije Janku Baljku samo na čast što je snimio "Vidimo se u čitulji") "na Pinku i Hepiju profilisao za analitičara spremnog da govori na sve teme". Oni su, kao, mnogo bolji od ove druge dve televizije, a njihovi sagovornici su sve sami intelektualci koji govore samo o onome za šta su usko specijalizovani.

U TOM duhu "mi smo bolji", "mi smo elita" je i stav iz preventivnog udara na Jeremića da je njihov guru Dragan Šolak "meta onih koji isključivo hvale Aleksandra Vučića". Koliko je "novinarske hrabrosti" potrebno da se osetiš boljim od nekoga ko "isključivo hvali" Vučića kada si ti neko ko isključivo pljuje Aleksandra Vučića? U čemu je suštinska i kvalitativna razlika između ta dva? U predmetu mržnje? Jedna mržnja je dobra, a druga loša? Mržnja je mržnja, pa makar bila i lepo upakovana sa sve mašnom. Iz tog kompleksa više vrednosti proizlazi i uverenje da se ima monopol na pljuvanje.