NEĆE MOĆI: Kraj rata

JESTE li čuli za lorda Hou-Hou? Njegovo pravo ime bilo je Vilijam Džojs. Bivši aktivista Britanske unije fašista, kojeg se čak i partijski lider Osvald Mozli odrekao, prebegao je iz Britanije u Nemačku avgusta 1939. i preuzeo vođenje radijskog programa namenjenog žiteljima nepokorenog ostrva. Prema nekim podacima, na vrhuncu slave u Britaniji je imao šest miliona redovnih i 18 miliona povremenih slušalaca, koje je pozivao na predaju i priključenje Rajhu u borbi za Novu Evropu. Da je 1942. postojala nagrada ujedinjene Evrope za najboljeg radijskog voditelja, najverovatnije bi je on dobio. Poslednja njegova emisija emitovana je 30. aprila 1945. i završio ju je rečima "Hajl Hitler i zbogom". Mesec dana kasnije, 28. maja, u Flensburgu su ga uhapsili njegovi sunarodnici, izveli na sud, osudili na smrt i obesili 3. januara 1946. u Londonu. To je bilo poslednje pogubljenje zbog "veleizdaje" u Velikoj Britaniji. A bio je pravi umetnik u svom poslu.

DA je 1935. postojala nagrada za najbolji evropski film, malo je sumnje da bi je osvojio "Trijumf volje" jedne od najboljih rediteljki u istoriji sedme umetnosti Leni Rifenštal. Ovako je "samo" osvojio nagrade u Nemačkoj i Italiji (zlatna medalja na Bijenalu u Veneciji), ali i u SAD, Francuskoj, Švedskoj i drugim zemljama. Ekonomist je 2003, 68 godina posle premijere, naveo da je taj film "zapečatio reputaciju (Leni Rifenštal) kao najbolje rediteljke 20. veka". Posle rata, međutim, saveznici su Rifenštalovu nagradili četvorogodišnjom zatvorskom kaznom i doživotnim progonom iz filmske industrije.

UPRKOS tome što je "Trijumf volje" nesumnjivo bio film vrhunske umetničke vrednosti, zbog svoje sadržine je (sasvim ispravno) proglašen za propagandni pamflet zbog čega je danas nezamislivo njegovo prikazivanje na bilo kojoj značajnijoj televiziji na ovome svetu, a posebno na "Kan 11", glavnom programu izraelskog javnog servisa. Ovako nešto je, međutim, zamislivo Balši Božoviću i njegovoj "Regionalnoj akademiji za razvoj demokratije". Ovaj "akademik" smatra da je umetnički domet "Kvo vadis, Aida" toliki da, bez obzira na to što, po svemu sudeći, predstavlja tešku propagandu (nisam ga gledao, ali se uzdam u sud stručnjaka kakvi su Božidar Zečević ili Vladimir Kecmanović), svi treba da ga gledamo i da budemo ponosni na svog Vilijama Džojsa - Jasnu Đuričić.

OD ovoga je pak mnogo zanimljivija činjenica da rediteljka Jasmila Žbanić misli da bi emitovanje njenog filma na RTS-u Srbije označilo kraj rata, odnosno da je "rat gotov". Šta to znači? Da rat u BiH još traje? Da nije okončan 14. decembra 1995? S obzirom na to da Vojska Republike Srpske ne postoji od 1. januara 2006. kao oružana sila srpskog naroda u BiH, postavlja se pitanje ko je u njenoj glavi neprijatelj. Srpski narod? Nema ko drugi da bude. Ovo ima smisla, jer je jasno da političko Sarajevo, čiji je Žbanićeva predstavnik par ekselans, isto veruje da rat nije gotov, što najjasnije iskazuje lider bosanskih muslimana Bakir Izetbegović u brojnim svojim izjavama.

NEMAČKI pravni i politički teoretičar Karl Šmit pravio je razliku između klasičnog i totalnog rata, stvarnog i apsolutnog neprijatelja. Ukratko, po njegovoj teoriji, klasični rat se vodi protiv stvarnog neprijatelja kojem se priznaju sva prava i ravnopravnost na bojnom polju, dok se totalni rat vodi protiv apsolutnog neprijatelja, dehumanizovanog i kriminalizovanog. Dok se klasičan rat okončava mirom nakon ostvarenja najčešće teritorijalnih ciljeva, totalni rat se može okončati samo uništenjem apsolutnog neprijatelja. Razlika između ova dva najjasnije se vidi u potpuno drugačijim ratnim praksama nacističke Nemačke na Zapadnom i Istočnom frontu od 1939. do 1945. Ne moram mnogo da objašnjavam.

BUDUĆI da se rat u BiH za Srbe završio Dejtonskim mirovnim sporazumom i razgraničenjem unutar Bosne, on je za Srbe predstavljao klasičan rat, po Šmitovoj definiciji, pošto se odnosio na teritorijalne ciljeve koji su, manje ili više, ostvareni. S druge strane, Izetbegović i Žbanićeva nam poručuju da taj rat nije gotov, jer njihov cilj nije ostvaren. Imajući u vidu da nam Žbanićeva poručuje da će taj rat biti gotov tek kada njen "Trijumf volje" bude prikazan na glavnoj srpskoj televiziji (njen saradnik Emir Hadžihafizbegović tome dodaje i Banjaluku i snimanje filma o "heroju" Naseru Oriću), jasno je da veruje da je za kraj rata neophodno poniženje neprijatelja, odnosno njegovo uništenje. Njoj za mir nije dovoljan mirovni sporazum, nego je neophodno da se zastava njene armije zavijori u prestonici "zlog carstva", odnosno da njen film bude prikazan na RTS-u, tom simbolu "srpskog nacizma". To se, budimo precizni, može postići samo potpunim uništenjem (fizičkim, ili duhovnim) apsolutnog neprijatelja.