PAMTIĆEMO STOJADINA: Junaštvo mladića iz Leskovice zaslužuje dostojan spomenik u Beogradu ili Valjevu

ZAPOVEDIO je major Milan Tepić, pre ravno 30 godina, golobradim vojnicima JNA koji su s njim od proustaških "zengi" branili skladište municije u Bedeniku kod Bjelovara, da se sklone, da ga ostave da sam dovrši ono što je naumio. I svi su se povinovali osim jednog - Stojadina Mirkovića iz valjevskih Gornjih Leskovica. On se tog dana, sa crnim oblakom nad Bjelovarom, uz Sinđelića iz Komlenca pod Kozarom, vinuo u besmrtnost.

Nije mogao taj 19-godišnjak, iako tek na razmeđu dečaštva i momkovanja, ni da postupi drugačije. Odrastao je u čestitoj, domaćinskoj kući srpskih seljaka, uz brata i majku, bez rano preminulog oca, ali na pričama o junaštvu i slavi predaka iz ne zna se koliko ratova koji su vojevali za slobodu naroda i otadžbine. Takvi geni su ga klesali, odredili mu put. Da je tako, najbolje svedoče i reči njegove majke Anice, koja i danas posle tri decenije svakodnevne žalosti, uplakana, ima snage da stegne srce i kaže: "Moj je Cole dao svečanu zakletvu. I ispunio!"

Hrabrost je Stojadina svrstala među besmrtne. Dobio je ordene od Srbije i SPC, u školskom dvorištu u njegovom rodnom selu podignuta mu je spomen-bista, u školi i spomen-soba, ali nekako se čini da ovaj težak iz Leskovice i njegovo junaštvo zaslužuju više - dostojan spomenik u Beogradu i(li) Valjevu. Jer, najvrednije što je imao dao je za nas koji danas slobodno hodimo, nažalost, često nesvesni nemerljive vrednosti slobode. A, vredni rab sa srpske zemlje podno Povlena od svojih nepunih 19 leta je znao. Zato nije uzmakao, nije momkovao, ni stario, nije decu dobio... A, njih bi, sigurno, učio kao što su njega roditelji. Neka zato znamenje Stojadinu Mirkoviću uči nas i našu decu. Da ne zaboravimo njega i veliku cenu slobode. Ne smemo!