UBICE: "Navijači" koji se bore za šipku, nisu mogli da puste navijače da uživaju u činu koji će se godinama prepričavati

Da li može biti nešto svetije nego na tom događaju odati poslednju poštu patrijarhu košarke Dušanu Dudi Ivkoviću, koji je postavio temelje za decenijsku dominaciju crno-belih u reketima širom Evrope? Može li biti veće sreće od gledanja prve utakmice najboljeg trenera Starog kontinenta Želimira Obradovića Žoca, koji sprema povratak naše vere u šampionsku budućnost?

Odgovor bi trebalo da bude jednostavan. Ali nije. Kukolj je kompliment za ološ koji je bacio senku na ovu magičnu noć. "Navijači" koji se bore za šipku i sve što ide uz to, nisu mogli da puste navijače da uživaju u činu koji će se godinama prepričavati na tradicionalnim familijarnim okupljanjima. Zašto nam bar preksinoć niste dozvolili da uživamo? Što nam ne dadoste tajm-aut? Je li baš moralo?

Duda, Žoc i Ubica nisu ovo zaslužili. Nijedan iskreni navijač to nije zaslužio. Neki su doveli decu da bi im na licu mesta pokazali zašto postoji naša neraskidiva crno-bela ljubav. Šta su mogli da vide? Tuču i jeftine političke poruke. A, ljubav prema klubu? Pala je u drugi plan.

Možemo li doći bar na jedan meč da uživamo u sportu, da podržimo naš klub, a da ne gledamo nerede i ne slušamo pilićarske političke parole. Za nas za koje je Partizan religija, a sve drugo sitnice, ljubav nije posao i politika. Jer, voleli smo ga i za vreme Tita. Za Slobinog vakta. Pod Đinđićem i Koštunicom. I sada. Volećemo i kad ne bude Vučića. I kad ne bude nas za sve druge će se navijati, a Partizan će se voleti!