DRUGI MILOV PAD I NOVI POREDAK: Priča o multikonfesionalnosti i građanskoj državi počivala je na potpunoj diskriminaciji srpskog naroda

To je uobičajeno. Ali se dešava i nešto bitno drukčije.

Praktični i vlastoljubivo orijentisani ljudi zasednu na vlast, "pronađu svoje borbene linije", pa tek naknadno traže prikladna obrazloženja i opravdanja za ono što čine ili su već učinili. Tako tek naknadno, posle izbornog pada višedecenijskog režima u Crnoj Gori, izlaze potpuno na videlo "ideologija", strategija i stvarni naumi te vlasti koju oličava Milo Đukanović i koja se decenijama sprovodila. Sada se opozicioni DPS morao kako-tako deklarisati da bi opstao u političkom životu i pokazati šta su mu sve vreme vladavine bili ciljevi koje je bez deklaracije sprovodio.

Bivši režim se morao očitovati. I drastično se očitovao na Cetinju proteklog vikenda, 4. i 5. septembra, u vreme ustoličenja mitropolita Joanikija. Pokazalo se da je sva priča o građanskoj državi i multietničkom i multikonfesionalnom skladu počivala na potpunoj diskriminaciji i gotovo segregaciji srpskog naroda u Crnoj Gori. To je temeljni kamen tih evropskih standarda koji vode u EU. Vladajuća klika sa medijskom pratnjom je toliko ogrezla u podrazumevajućem antisrpstvu da je potpuno zaboravila da svakodnevne salve optužbi na račun Srba pre svega pogađaju njihove neposredne sugrađane koji od pamtiveka žive u Crnoj Gori. I da Srbi u Crnoj Gori nisu neke pridošlice, migranti ili posrbice. Oni su Njegoševu literarizovanu istragu poturica "preveli" u bukvalnu istragu srpstva.

Našavši se bez vlasti i bez vlastitih političkih ideja, pripadnici bivšeg režima su posegli za nekakvim komitama i ustašoidnim i ustaškim ličnostima iz prošlosti. Čak ni veličanstvene litije "Ne damo svetinje", u kojima je učestvovalo oko 200.000 ljudi, nisu DPS komite opametile. Njihov vođa Đukanović, koji je još predsednik države, rekao je da možda vreme za donošenje zloglasnog zakona o oduzimanju imovine SPC nije bilo dobro, ali se to moralo i mora učiniti. Treba satrti SPC i njihove četiri eparhije pretvoriti u autokefalnu crnogorsku crkvu. Ne mora biti ni pravoslavna. Po uzoru na ustašku NDH, da bi se zaslužio kompliment da su Crnogorci "crveni Hrvati", a muslimani "hrvatsko cvijeće".

Događaji koji su se odigrali na Cetinju, kada je patrijarh SPC ustoličio mitropolita Joanikija na tron Svetog Petra Cetinjskog, pokazali su na ogoljen način o čemu je stvarno reč. Pripadnici bivšeg režima su bili primorani da višedecenijsku državnu represiju nad pravoslavljem i Srbima pretvore u brutalno ulično nasilje koje smera da obori legalni državni poredak. Oslonac su imali i u policijskim i državnim strukturama gde je bilo onih koji su otvoreno demonstrirali zavereničku neposlušnost. Savetnik za bezbednost predsednika Veselin Veljović bio je neposredni organizator i vođa oružane pobune. Tog dana je ustavni poredak u toj državi bio pred potpunim slomom. Posebno zbog toga što je na Cetinju bio i predsednik Đukanović sa svitom pripadnika bivšeg režima uz neposrednu pomoć nekih minornih lica (ali medijskih veoma podržanih) iz političkog života Srbije i svesrdnu proklamovanu pomoć brojnih beogradskih javnih autošovinista.

Bio bi to krajnje osoben državni udar na čelu sa šefom države. Ali spas je došao sa, samo naizgled, neočekivane strane, od patrijarha Porfirija i mitropolita Joanikija i SPC koju oni oličavaju. Poznato je da same začetke državnosti Crna Gora duguje upravo Mitropoliji SPC i Svetom Petru te drugim vladikama. Obezbeđenje odlaska na ustoličenje mitropolitu Joanikiju stvorilo je priliku poljuljanoj državi da se uspostavi, uvede red i smiri naoružanu pobunu. I obezbedi univerzalno garantovano pravo na slobodu veroispovesti. I ona je tu pomoć prihvatila i priliku iskoristila. Da li će se iz ove situacije izvući odgovarajuće i nužne poruke i zaključci, ostaje da se vidi. Bivši režim je ponovo pao. Koliko će padanja biti neophodno da konačno padne i uspostavi se novi pravni poredak, ostaje da se vidi, i to je u domenu politike. Što se SPC tiče i našeg mitropolita Joanikija, on je sam sebi postavio zadatke: "Služiću bratskom pomirenju u Crnoj Gori, lečeći stare i nove rane na biću poverenog mi naroda. Kao i do sada, deliću i zlo i dobro sa svojim narodom, radost i žalost. Pomagati siromašne, tešiti žalosne, hrabriti uplašene, tražiti izgubljene i zaboravljene, noseći krst svog naroda - biće moj cilj."