NAZEB MITROPOLIJE I HRABRI "ANTIFAŠISTI"

Tako je bilo, i danas je tako. Ali kada ga nema onda antifašista ima tušta i tma. U Srbiji i srpskom narodu fašizam nikada nije mogao da se na iole ozbiljniji način pojavi ili uspostavi. Nema ga ni danas, ali zato ima mnogo antifašista.

Da fašizam ili diktatura toga tipa stvarno postoji oni bi bili u mišjim rupama ili u prvim redovima kvislinga.

Nije problem samo u tome što se ovi vajni antifašisti u Srbiji bore protiv onoga čega u njoj nema, koristeći pritom često i neofašistička sredstva, nego svesno i namerno neće da ga vide ni tamo gde ga u susedstvu Srbije ima. I ne samo da neće da ga vide nego ga i otvoreno podržavaju. Od Hrvatske preko Montenegra pa nadalje.

Svima njima zajedno je omiljena meta Srpska pravoslavna crkva i Srbija. Srpski narod su u crnogorskoj skupštinskoj rezoluciji već oglasili genocidnim te tako i više nego trećinu svojih sugrađana. SPC do danas, za razliku od drugih verskih zajednica, nema Temeljni ugovor sa državom Crnom Gorom. SPC i Srbija se proglašavaju klerofašističkim. Republika Srpska je već podrazumevajuće genocidna. Upada se u hramove naše Crkve i zabranjuju joj se tradicionalni verski obredi. Pa tako i ustoličenje mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru. U komitsko-montenegrinskoj i depeesovskoj pomami, kojoj je na čelu Milo Đukanović, zahteva se da se sruše vekovni kanoni i tradicija naše Crkve i uspostave neka šumska pravila i to na brutalno nasilan način.

Svakodnevno se, ali baš svakodnevno, najvulgarnije vređaju srpski narod i Srbija. I naravno dežurni krivac za sve - Vučić. Baš kao da svako od nas ima pretenzije da svakog dana zauzima i okupira Crnu Goru i smera tamo "oružan poć". Zaprećeno je antisrpskim i antipravoslavnim nasiljem na Cetinju, sve uz stihove Tompsona i Sekule Drljevića i stavljanje u istu vreću ustaša i stradalih heroja antifašizma, poput plemenitog Ljuba Čupića. Tako da nije jasno da li se nastavlja i slavi tradicija 13. jula ili 10. aprila - dana NDH. Ili i jedno i drugo u isto vreme. Našim vajnim antifašistima i liberalima, poput Nenada Čanka i nekolicine "javnih radnika", to se ukazuje kao prilika da prave parodiju i sprdnju upoređujući svoj put na Cetinje sa odlaskom boraca internacionalnih brigada koji su se u Španiji borili protiv fašizma.

Operacija je odavno poznata - ocrniš nekoga kao da je sam đavo i proglasiš ga opštom opasnošću za mir na Balkanu i onda kao hrabro jurišaš na njega i pozivaš strane ambasade i zapadne sile u pomoć. Precizno je to i odmereno definisao naš patrijarh Porfirije:

- Prepoznajem savremeni mehanizam zamena teza gde nekoga unapred proglasite crnim, gde ga proglasite provokatorom, kreatorom svih mogućih problema i onda sebi stvorite legitimno pravo da ga sputavate da on hodi putevima svoje slobode koja je istovremeno i Ljubav.

Da se razumemo, za SPC u celini, pa i za Mitropoliju crnogorsko-primorsku, ovo je tek laki nazeb i malo iskušenje u odnosu na sve ono što je ona u svojoj dugoj istoriji doživela i preživela. A preživela je Turke, Austrougare, Mletke, nemačke i italijanske fašiste, hrvatske i crnogorske ustaše, teror balista i Šiptara, te komunističko-boljševičke režime, pa će još lakše montenegrinske komite i tek pomalo pali režim DPS. Ali ostaće veliki žig bruke i sramote na onima koji je bezdušno blate i ponovo huškaju na bratoubilaštvo. Kako može jedan verski obred slomiti suverenost neke ozbiljne države ukoliko je stvarno ima? I odakle pravo nekoj sekularnoj državi, za koju se izdaje Crna Gora, da zabranjuje verski skup u pravoslavnom hramu ili da određuje gde će se on održati! Pri tome nikome nije palo na pamet da se na bilo koji način meša u poslove drugih verskih zajednica. Koja to građanska država počiva na diskriminaciji vere najvećeg dela stanovništva!

Svakom normalno obrazovanom čoveku je danas jasno da nikada nije bilo velikosrpske hegemonije i nikada ideja Velike Srbije nije bila na magistralnom putu srpske vladajuće politike. Neko će reći nažalost nije bila, ali ostaje činjenica da je nije bilo. Te optužbe na račun srpskog naroda su izmislile bečke tajne službe i lansirala njihova propaganda da bi ih posle prihvatila i sprovodila Kominterna a potom zapadne sile.

Danas se ta neosnovana obeda ponovo širi. Da je bilo tog velikosrpstva kao državne politike, ko bi joj to stao na put? Gde su ta stratišta žrtava stradalih u borbi protiv srpske velikodržavne politike i hegemonije? Ko to i gde sada strada od velikosrpstva? Pošto nema te opasnosti, onda je treba izmisliti i sebe predstaviti kao lažnog heroja u borbi koje nema i nije bilo.

Što se srpske okupacije Crne Gore tiče, ona je već pri kraju, okupator se povlači. Na stotine hiljada Srba se vraća posle dobro plaćenog letovanja na primorju ili poseta majkama, braći, sestrama i ostaloj rodbini i prijateljima. Mnogi od njih su se pomolili u brojnim pravoslavnim svetinjama, a ponajviše na Ostrogu. I opet će čista i otvorena srca ponovo doći. I tako će uvek biti. Pre svega zato što, kako reče Bećković, u "pravoslavnoj crkvi ne postoji podela i braća okrenuta leđima ostaju braća, a crkva otvorena za sve".