DŽUNGLA NA ASFALTU: Zašto su beogradski pešački prelazi mesta straha i rizika

BEOGRADSKE ulice su često džungla u kojoj se poštuje zakon jačeg - vozača. Pešaci su za neke nepoželjna kategorija, kojoj bezbednost nije zagarantovana čak ni na pešačkom prelazu! Stradanje Stefana Balića (9), koga je zajedno sa bratom (4) i ocem, pokosio bahati vozač i pobegao sa mesta nezgode, poslednji je primer.

Pojedinim kabadahijama za volanom sklanjaju se oni čije bi prvenstvo trebalo da se poštuje. Iako Zakon o bezbednosti saobraćaja jasno kaže da je vozač dužan da propusti pešaka kada on zakorači na kolovoz, kada stupa na ulicu ili kada ima tu nameru, malo ko to uvaži. Nema majke koja, sa detetom u kolicima, nije uputila pogled pun zahvalnosti onom ko ju je pustio da bezbedno prođe. U strahu, pešaci stoje na ivičnjaku dok se vozila s obe strane saobraćajnice ne stanu.

Umesto da se u zoni "zebri" vozi do 30 kilometara na sat i da propuštanje pešaka bude normalnost, pojedini vozači to shvataju kao gubljenje vremena. Stručnjaci upozoravaju da pešacima postaje svejedno hoće li pokušati da ulicu pređu tamo gde je "zebra" ili gde im više odgovara. Strah je isti. Samo će, ako pređu van prelaza, delom biti krivi, pa će im i eventualno obeštećenje biti niže.

Ovaj vozač nije bio prvi ni poslednji koji je pobegao s mesta nezgode. Ipak, bode oči to što se u Srbiji ovo često kvalifikuje kao prekršaj, a ne kao krivično delo. Češći je slučaj da se na ovakvo postupanje gleda kao na otežavajuću okolnost u slučaju kad se neko tereti za krivično delo protiv ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja.

Rešenje je u sistemu, promeni svesti. To treba da rade ministarstva, MUP, Agencija za bezbednost saobraćaja, auto-škole... Sankcionisanje svakoga i svaki put kada ne propusti pešaka napraviće od džungle bezbednu zonu.