ČUVARI TRADICIJE POMELJARSTVA: Kneževića vodenica u novovaroškom selu Bistrica među retkima koja je odolela vremenu

Pre pola veka na svakoj reci načičkane jedna do druge stajale su desetine malih drvenih građevina u kojima je mleo vodenički kamen, a danas je to izuzetna retkost.

Jedna od njih je i Kneževića vodenica u novovaroškom selu Bistrica, koja bi mogla da melje dan i noć, ali nema za koga.

KNEŽEVIĆI su ostali dosledni ideji svoga oca da kamen koji već decenijama kotrlja ne prodaju, već mu daju novi život i pravu namenu.

- Kamen je kupio moj otac još 1957. godine u nadi da će sagraditi vodenicu. Međutim, posle toga smo se mi njegova deca razišli svako na stvoju stranu, neko u školu, neko na posao u grad. Kamen je stajao tu godinama, dolazili su ljudi da ga otkupe, ali nisam mogao to da dozvolim. Želeći da sačuvam porodičnu tradiciju, vodenicu smo pustili u rad 1994. godine. Nema mnogo posla, jer nema naroda za koga da melje, a sve slabije ima i žita. Ali rekao sam svom ocu da sam uspeo vodenicu da obnovim i moja misija je bila završena - priča Milan Knežević.

NEKADA je Bistrica bila poznata po vodenicama i vodeničarima, a ova u vlasništvu porodice Knežević, iako je najmlađa u selu, očigledno će nadživeti svog vlasnika i tako izbeći sudbinu mnogih.

- Samo u našem selu bilo je devet potočara od Draževića do Bistrice, nažalost, samo dve su ostale da rade. Krđanska, koja je trenutno ostala bez vode i Stojića vodenica koja ima dva vitla na reci - navodi Milan.

MLETI žito i pretvarati ga u brašno nije lak posao, vodeničar mora znati da ne treba žuriti jer tada brašno gori. Što sporije se melje, to je bolje, a ukus hleba od brašna iz ovakvih vodenica daleko je bolji od oniog iz prodavnice.

- Pravim domaći hleb od pšeničnog i heljdinog brašna i nije samo što je ukusnije, već je i zdravije - ističe supruga Slavica.

Nakon odlaska u penziju bračni par Kneževića vratio se na selo pre 15 godina, jer tu, kako kažu, imaju sve što im je potrebno za sebe i svoju decu.