MAJSTOR NE LAŽE, VEĆ SAMO ODLAŽE: Kriza uverila Miroslava Miloševića iz Lapova da je svaki zanat "zlata vredan"

Njegov prvi posao kao šegrta u očevoj kovačnici, koja je u to vreme bila jedna od najboljih u okruženju, bila su da prihvata crep koji su skidali sa krovova, kako bi majstori mogli da postave oluke, dodaju čekić i klešta, a nešto kasnije počeo je da savija četvrtasteoluke.

Prva samostalna rukotvorina bila je kofa za bunar, koju je napravio sa deset godina. Potom je završio za mašinbravara, pa se prekvalifikovao za mašinovođu, što je radio do penzije.

- Uporedo sam se, kao i moj otac, bavio limarskim, bravarskim, kovačkim i potkivačkim zanatom. U početku mi je bilo zanimljivo, a posle je bilo moranje, jer su stigli ćerka Dejana i sin Dejan koje sam morao da školujem. Pravio sam sve što može da se napravi od lima: kofe, korita, mačete, ograde, talandare, šporete, oluke, krovove, svećnjake za groblje... - nabraja majstor Miroslav.

Da je svaki zanat "zlata vredan", uverio se kada je naša zemlja prolazila kroz razne krize.

Za dobre majstore uvek ima posla, gotovo nikad ga ne odbijaju, pa je tako nastala i izreka - "majstor nikad ne laže, on samo odlaže".

Miroslav i dalje majstoriše u svojoj limarskoj radionici. Pravi "sablje" na kojima se u restoranima servira meso s roštilja i delove za kazane. Pre desetak godina počeo je da pravi i multifunkcionalne šporete za etno-restorane. Jedini je majstor za njih u Šumadijskom okrugu. Najponosniji je na šporet u obliku lokomotive, koji je bio atrakcija na "Lapovačkom kotliću". Na njemu može da se sprema roštilj i suši meso, a dimi kao parna mašina.

- Sin Dejan je otišao u Švajcarsku. Zanat pokušavam da prenesem na unuka Borisa i sestrića Stevana, koje sam popeo na krov još kao trogodišnjake, kako bih ih oslobodio straha - kaže majstor Miroslav.