PROFESOR LJUBINKO ĐOKIĆ: Dobitnik nagrade "Kapetan Miša Anastasijević"

Mada je rođen uz sam drum koji se kraj Drine vije ka Sarajevu, i kuda si odlazili mnogi njegovi vršnjaci, ali i oni stariji, pa i kasnije mlađi, Ljubinko Đokić je, ipak, želeo da ga put vodi ka Srbiji, ka Beogradu. To je bila i želja njegovih roditelja, koji su odgaliji dva sina, dva diplomirana inženjera mašinstva, koji ostali verni, rodnim Pađina, kod Zvornika, ali su svoj život vezali za maticu Srbiju. I Ljubinko-Ljubo i njegov brat vole svim srcem svoj zavičaj, kraj leveo obale Drine, Republiku Srpsku, ali ništa manje maticu, gde su stasali u ugledne i Vukovom kraju i Srbiji dragocene ljude.

Ljubinko kaže da je tako ispunjena i želja roditeljima. Završio je Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu kao briljantan student, stipendista Elektro privrede tadašnje BiH, gde je, u to doba, takve stručnjake čekalo sve od visoke plate, privilegija, velikog stana, društvenog statusa...Mlađani Đokić, međutim, čim je razdužio obaveze, koje su se odnosile stipednije, dolazi u Loznicu, koji je, od jutra do mraka, od najmanjih nogu, gledao, preko Drine, zaposlio se u Srednjoj tehničkoj školi „Vujo Matić“, gde je ostao zapaćen kao vrhunski stručnjak, pedagog, omljiljen profesor i cenjen i voljen sugrađanin. Od početka rada bio neka vrsta sinonima za valjanog mladog i obrazovanog čoveka, baš u svakom pogledu i bez, bukvalno, ijedne falinke. Možda čudno, ali istinito.

Skoro deceniju i po bio je direktor Srednje tehničke škole, koju je vodio u teška vremena, ali uspešno, jer je dostigla najveće lestvice u prosveti, u obrazovanju za privredu važnih zanimanja. Borio se i izvborio za što bolje uslove i za đake i za profesore, postavljajući lesticu koju, već, niko nije mogao da preskoči ni u blizini.Ali, političkom (zlo)voljom početkom ovog veka, prestalo je njegovco rukovođenje školom. Učtivi, kulturni, odmereni i odvažni direktor pokazao je da je njegova mentalna kondicija, kao i bogastvo znanja, vrhunsko, i nastavio je da radi sa dnevnikom u ruci, u učionicama, sa novim generacijama đaka.

Izbornom voljom sugrađana, potom, više od 16 godina, je u vrhu vlasti(zamenik gradonačelnika, pomoćnik gradonačelnika, član Gradskog veća...).Postao je i sinonim za prosvetu. Kad se u Vukovom kraju spomene prosveta i obrazovanje, ali i kultura, pa i duhovnost, prva asocijacija je profesor Ljubinko Ljubo Đokić.Desna je ruka sada već legendarnog gradonačelnika Loznice.To je „dvojac“ koji ima najveće zasluge što škole u ovom kraju blistaju i sijaju, kao i kulturne ustanove, ali i pravoslavni hramovi, što su vrtići i obdaništa na svetskom nivou, što kraj ima i Obrazovni centar „Vuk Karadžić“ u Vukovom Tršiću, koji je, za društvene nauke, kao Petnica, kod Valjeva, za prirodne nauke... Moglo bi da se zbori o nizu zadužbina ove vlasti u Loznici, uz pomoć države, koje su ostvarene ili na inicijativu ili uz budnu pažnju, brigu dvojca „Petrović Đokić“.

Đokićevo je veliko učešće i u svim infrastrukturnim poslovima, od izgradnje novih puteva, ulica, trgova, igrališta do adaptacije mnogih zdanja u selima i gradu, koja su zasijala kao nikad ranije.

Đokić će stasao u vrsnog besednika.Lepotu svake njegove reči nema ko ne primeti.Niko ne bi rekao da nije rođen baš u Jadru, Vukovom kraju, na vrelu naše kulture i pismenosti, kraj rečice Žeravije.Samo formalno, kažu upućeni, nije tu rođen, „jer su njegova još dečačka stemljena bila usmerena u tom pravcu“. Istovremeno, retko ko tako lepo, kao on, tečno i s ljubavlju zbori koristeći ijekavicu kao da je, juče, otišao sa majčinog krila.Zato je ovaj, pre svega, dobri čovek za svakog onog ko ga iole poznaje, na levoj i desnoj obali Drine, postao i ostao jednostavno „naš Ljubo“.Ljubo koji je primer kako se voli svaki kutak gde naš rod živi, gde se bori za svoj identitet i veru svoju pradedovsku.To su važni zadužbinari naših dana.