SMEDEREVCI ZABORAVILI KAKO SU KALILI ČELIK: U gradu na Dunavu danas malo šta podseća na slavnu industrijsku prošlost

Kao i mnoge druge legende, ni ova nije tačna, ali Smederevci je još pamte, mada su - po svemu sudeći - zaboravili kako se kalio čelik.

Jer, svedočanstva tehnološkog znanja i razvoja su mahom nestala bez traga, a objekti koji su mogli da postanu atraktivne turističke destinacije sada propadaju ili se, kao staro gvožđe, prodaju na kilogram. Industrijsko nasleđe starije od veka je većini ovdašnjih ljudi, naročito mlađima, potpuna nepoznanica.

A, odluka da se 1913. kraj Dunava ovde podigne železara nije bila slučajna. Za proizvodnju čelika su bile neophodne tri stvari - energent, ruda i voda - pa je prevagnulo to što voda nije mogla da se dovede tamo gde ima rude...

- Na raskrsnici drumskih, železničkih i rečnih puteva, Dunav je bio presudan, jer je u tehnologiji proizvodnje gvožđa i čelika za tonu lima potrebno oko 100 tona vode - zapisao je hroničar Železare mr Jovan Stojković, objašnjavajući kako je osnovan ondašnji "Sartid" i zašto je rat odložio pokretanje srpske industrije čelika.

Po oslobođenju, obnova razrušene zemlje je podstakla ubrzani razvoj proizvodne infrastrukture na obali Dunava, a Srbija je u moderno doba zakoračila upravo osvajanjem metalurških proizvodnih procesa u Smederevu.

Jer, baza je već postojala i znalo se da je ova fabrika od 1922. izgradila "čvor" na Železničkoj stanici i Stari železnički most u Beogradu. Iste godine, "Sartid" je obavio generalnu prepravku sa parnog na dizel-pogon skoro kompletne Rečne flotile Mornarice Kraljevine Jugoslavije, a i gotovo sve alatke za obnovu zemlje posle Drugog svetskog rata su napravljene baš u Smederevu...

Nažalost, ovovremene inostrane investitore - najpre iz SAD, a potom i iz Kine - nije zanimalo srpsko industrijsko nasleđe.

- Kada su došli Amerikanci, rasturen je Institut crne metalurgije u kojem su stasavali kadrovi koji znaju da prave čelik - kaže direktor regionalnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Dejan Radovanović.

- Ta ustanova je čuvala arhivsku građu i foto-dokumentaciju o nastajanju Stare železare, a mi smo još 1994. uradili projekat za Muzej metalurgije koji je trebalo da bude podignut na početku Cvijićeve ulice. Ispostavilo se, međutim, da nije bilo političke volje...

Ali, objekat Stare železare koji nije zanimao strance, sada je u privatnom vlasništvu nekoliko firmi. Još pre dolaska stranaca, Čeličana je prodata na kilogram, od ukupno četiri, tri generatora su isečena i raskrčmljena, a u starom gvožđu je završila i Kovačnica u kojoj su pojedine mašine radile do 2007. i proizvodile više od 20 modela motika.

Sada su konzervatori Srbije odlučili da sačuvaju bar ono što je ostalo. Obavljeni su tehničko, foto i 3D snimanje objekata Stare železare, popisane i fotografisane mašine i postrojenja, izrađen obrazac za evidentiranje objekata i pripremljen Pravilnik. Dogovorena je i strategija zaštite industrijskog nasleđa koje obuhvata još Vinogradarski podrum, Silos, Monopol duvana i Monopol soli.