VIDEO NEVIDIO I PREŽIVEO: Prošlo je pet i po decenija od osvajanja crnogorskog dragulja prirode

"Pao" je pod nogama nikšićkih planinara iz društva "Javorak" daleke 1965. godine. Imena hrabrih osvajača - Miloša Bojanovića, Boška Vulanovića, Steva Vujičića, Ratka Gage Lučića, Nikole Šunje Mrvaljevića, Pavla Vučurovića, Božidara Frinja Kontića i Miodraga Kovačevića - pamtiće se dok bude kanjona. Društvo su im pravili novinar Vlado Šale Mićunović i snimatelji Milan Pešić i Milun Tadić, koji su prvi poslali vest i snimke u svet.

- Pao je mit o nepobedivosti ovog kanjona. Mada su mnogi pokušavali, niko pre nas nije uspeo da prođe divljinom, o kojoj je ispredeno bezbroj predanja i čudnih fantastičnih priča. Ukoliko bi u kanjon okliznulo jagnje ili goveče, nestalo bi bez traga i glasa. Nevidio je progutao i nekog pastira Gala, pa je ljudima samo ostalo da to mesto nazovu Galov mramor. Ostavivši za sobom vrata kanjona, celim putem smo se pitali da li su to, u stvari, vrata pakla ili raja - priča, za "Novosti", jedan od junaka koji su osvojili Nevidio, Stevo Vujičić.

Od opreme, imali su kacige koje su pozajmili od rudara iz "Boksita", kupaće gaće i patike, rashodovanu vojničku užad, ali i veliko srce i čeličnu volju da naprave podvig.

- Ko je u kanjon ulazio, namerno ili slučajno, nije se živ vraćao. U narodu je bio poznat kao Neviđbog, ali pošto smo živeli u komunističkom vremenu, o Bogu se nije smelo pričati. Jedna ekipa iz Beograda ga je nazvala Nevideo, a mi ga krstili u Nevidio, kako je ostalo do danas - kaže Vujičić.

Prvi buk su preplivali. Kamere u poluvilinskim kesama na dva gumena čamca svezali su konopcima i odvukli na drugu stranu. Kada nisu plivali, skakutali bi sa kamena na kamen.

Ogromne stene, koje je voda stotinama godinama podlokavala tražeći sebi prolaz posle velikog odronjavanja, glatke su i klizave kao staklo, naročito kad su vlažne. Nevidio se sve više sužavao.

- Više od 500 metara iznad naših glava uzdiže se potpuno vertikalno usečena stena. Kao da je testerom izvađen uski deo, širok koliko i kanjon. Ispod nas, u vodi po kojoj gazimo ili plovimo, na čamcima belasa se usitnjeno kamenje. Hodnik u steni je potpuno prav, uzan i dugačak oko 50 metara. Sedamo u čamce i voda nas sama nosi. Sećam se da je neko u akustičnom uzanom kanalu, gde je voda neobično tiha, zapevao pesmu o venecijanskim gondolijerima. Svi smo je prihvatili - zapisao je novinar Vlado Mićunović.

Dalje se u tekstu kaže da je neko predložio da pokušaju da savladaju bočnu stenu i taj najluđi predlog je prihvaćen:

- Prvi je otišao snažni Nikola Mrvaljević. Veštinom akrobate peo se po trošnoj steni obrasloj mahovinom i travom. Za njim Ratko Gaga Lučić, koga smo posle nekoliko sati videli kako razapet pokušava da pođe napred. Čitav sat se borio sa stenom, da bi nekako očajnički uspeo da se baci na drugu stranu i čvrsto je obgrli rukama. Za to vreme je Mrvaljević izašao iz kanjona i sa nekoliko užadi pošao da spasava Gagu. Sporo, mučno i rizično, prebacivali su se Vučurović i Tadić, dok je ostatak ekipe i dalje bio izložen obrušavanju stena.

Kada su prešli polovinu puta, noć je počela da pada, kada je pala odluka da se krene na bočni izlaz useka, uz stenu visoku oko 500 metara, izađu iz kanjona i ujutro se ponovo vrate. Nisu ni uspeli da izađu, jer je noć uveliko pala. Njih petorica su morala da prenoće u kanjonu, pod otvorenim nebom.

- To mi je bila jedna od najhladnijih noći u životu. Neko je imao jaknu, majicu, a ja samo kupaće gaće, patike i kacigu. Neko iz ekipe mi je doturio majicu pa sam je obukao, dok sam noge obmotao najlon kesom. Zakucali smo klinove, vezali se užadima, kao u nekoj paukovoj mreži, da se ne bismo opustili i budni čekali jutro - priseća se Vujičić. - Spuštanje ekipe do vode trajalo je nekoliko sati. I tako sve do izlaska iz kanjona.