PREMINUO ŽIVAN TIMOTIĆ: Poslednji svedok Dražine slave u Azbukovici do smrti čuvao Čičinu ikonu

Živan je bio poslednji svedok tog događaja, koji se, posle rata, krišom prepičavao u Azbukovovici.

Pre slavskog ručka, kod Timotića, kako je svedočio, pred samu smrt, čika Živan za „Novosti“,“ rezan je kolač i drugo što čini slavski obred, ispred seoske škole“.

- Draža je sa sobom nosio ikonu Svetoga Nikole, koju je postavio kod nas na zid – pričao nam je, uoči smrti Živan, omiljen meštanin Azbukovice.

- Znam da je, sve vreme, dok je slavavska trpeza trajala stajao i služio goste, a mom ocu je rekao da, obavezno, sedi kao gost, bez obzira što je naša kuća, jer želi da dostojno služi slavske goste. Kasnije je bila naša slava, Stepandan, na koju je došao Drža sa članovima štaba, a onda je on sedeo, a moj otac je iz bardaka služio piće njemu i drugim gostima. Na mene je, kao dete, ostavio utisak blagog, dobrog i mirnog čoveka. Nije mu smetalo što smo se mi deca, iz kuće i komšiluka, stalno „motali“ oko njih, a ukorio bi saradnike, ako bi nam rekli da odemo i „gladamo svoja posla“.

Timotići čuvaju i sto na kom je bio slavski kolač i slavsko žito za Dražinu slavu. Ikonu Svetog Nikole, pre nešto više od 15 godina, sa kojom je Draža slavio slavu kod njih, Živan je predao Mihailovićevom unuku Vojislavu, koji je bio gost na tribini u Ljuboviji. Majka je, pričao nam je  Živan, često govorila o Dražinom osećaju za ljude, što mu je, na indirektan način, zamerao njegog saradnik, pukovnik Račić, komandant Cersko – majevičkog odreda JKVO.

- Dok su bili u  Azbukovici,od  kraja 1943. do početka 1944. godine Dražini oficiri i vojnicu su, skoro, svakodnevno hapsili i privodili ljude koje su zaticali od Medvednika do Orovičke Planine – seća se Živan.

-Draža ih je, posle saslušanja, puštao da idu kud hoće. Račić nije mogao da izdrži da mu ne kaže da je previše mek i da bi on drugačije postupao. A, čiča Draža je na to odgovarao da ih je pažljivo gledao, video na njima srpske kape, srpske opanke, srpsku nošnju, pa, jednostavno, ne može na njih, pa i ako će opet da odu u šumu…

Kad je pošao iz  Azbukovice, Draža je, po Živanom svedočenju, svratio u njihovu kuću i, pošto je i otac Stanko krenuo sa njim, majci darova ikonu Svete Bogorodice, izustivši:

- Teška su vremena. Drži ovu ikonu i molite se Bogu i ona će vas spasiti.

I, zaista, kaže Živan svih sedmoro dece i majka su pretekli, ne samo u ratu, već i sve progone, maltretiranja, omalovažanja od nove vlasti, pa i nekih komšija, da bi stasali u uspešne ljude i dobre domaćine, kakav je bio i njihov otac Stanko pogubljen od komunista 1946. godine u Beloh Reci, u Pocerini, samo koji dan kad se poslednji put pojavio na kućnom pragu. Tada su ubijeni i njegovi čuveni saborci Janko i Božo, dok je njihov brat Janko, inače novinar, uspeo da utekne i nikad nije pao u ruke OZNE ili UDBE.

- Našu porodicu sačuvala je naša bratska i sestrinska sloga, uz divnu majku Katu, koja je bila stub naše kuće i uz stalne poruke, koje nam je ostavio otac na rastanku, ali i njegov komandant Draža – pričao je Živan.

- Vremena su se menjala i menjaju se, iza nas su teške godine, ali imamo i čemu da se radujemo, ali smo ostali ponosni na svog oca, koji se posebno istakao u borbama protiv ustaša na Drini, koji su kidisali i na Azbukovicu, na Srbiju.