NA OKUPU POSLE 33 GODINE: Drugarstvo iz vojske je za ceo život
DAVNE 1987. godine na karauli Šentilj, samoj granici tadašnje SFRJ i Austrije, vojničke dane provodili su Milan Dražilović iz Beograda, Radoslav Došić iz Bačkog Dobrog Polja, Rade Lisica iz Ogulina.
Foto J. Lemajić
Čuvajući državnu među velike Jugoslavije, kao devetnaestogodišnjaci učili su najvažnije lekcije i stvarali uspomene koje nose ceo život. Po skidanju uniforme graničara Jugoslovenske narodne armije, život ih je odveo na tri različite strane a spojio ih, minulog vikenda, posle 33 godine, u naselju Bezdan kod Sombora.
Vojničke dane provodili su na samoj granici sa Austrijom, a uspomene na njih evocirali su na samoj međi sa Hrvatskom.
- Izgubili smo kontakt posle vojske. Izgubili smo adrese i telefone, rasuli smo se na različite strane - priča Dražilović. - Zahvaljujući društvenim mrežama nas trojica smo se ponovo sastali, a nadam se da ćemo uspeti da nađemo i ostale drugove. Imamo samo lepe uspomene i na tu državu i na naše drugarstvo i siguran sam da bi svi voleli da se ponovo sretnemo.
ČAST JE BITI VOJNIK
- PREPRIČAVAMO svoje doživljaje jer je tada bila velika čast biti vojnik, to je bila velika prekretnica u našim životima, a lekcije koje smo tada naučili i danas pamtimo. Današnji mladići ni ne shvataju koliko gube time što ne idu u vojsku - priča Došić.
U to vreme Šentilj je bio najprometniji granični prelaz. U njihovoj klasi bila su 32 vojnika i to je, kako kažu, bila "Jugoslavija u malom".
- Bilo je nas je svih nacionalnosti i svi smo živeli kao porodica, uprkos tome što je to bilo vreme na pragu rata. Mi to nismo osetili, naša obaveza je bila da štitimo granicu naše zemlje - dodaje Lisica, koga je upravo taj ratni vihor iz Hrvatske doveo u Bajmok kod Subotice. - Sve smo delili, poslednju cigaretu, stvorili prijateljstva za ceo život... Posle dežurstva u šumi, po hladnoći na kojoj i drvo puca, u dva ujutru drug ustane iz kreveta i skuva ti čaj da se ugreješ. Toliko smo bili tu jedni za druge.