SPOMENIK FABRICI PODELIO ŠABAC: Omaž "Zorki", ili šamar radnicima?

Dok se jedni sa nostalgijom sećaju sindikalnih letovanja i stanova, drugi smatraju da poduhvat ostavlja gorak ukus propasti, štrajkova, otpušanja i radničkih tužbi, dospelih čak do Strazbura.

Kao jugoslovenski hemijski gigant, "Zorka" je sa proizvodnjom od dva miliona tona robe godišnje, i gotovo 11.000 radnika, sagradila pola Šapca. Potom, stigla je kriza devedesetih, pa previranje 2000. godine, kada je u kompaniju uveden postupak takozvanog restrukturiranja, što je praktično bilo drugo ime za stečaj.

Radnicima, koji su nakon petooktobarskih promena očekivali ponovno pokretanje pogona, obećano je da će zaostale plate dobiti čim dođu nove gazde, ali je većina njih, u međuvremenu, završila na ulici. Zato su Šapčani bili pomalo zatečeni informacijom da je "Zorka", eto, baš od naslednika tadašnjeg DOS, zavredela i spomenik.

- Drago mi je što je javnost ovu skulpturu doživela kao spomenik "Zorki". To je i bila namera. Ali, ne samo spomenik radnim mestima i sigurnosti, što je ljudima sad najbliže. Ovo je spomenik industrijalizaciji i modernosti, jer je ta fabrika u potpunosti izmenila grad, ne samo objektima čiju je gradnju finansirala, već i promenom načina življenja - kaže član Gradskog veća Šapca Igor Marsenić, zadužen za kulturu.

Marsenić dodaje da je skulptura, pod nazivom "Fabrika", delo priznatog umetnika i rođenog Šapčanina Branislava Nikolića. Zato šabačke čelnike nimalo nije iznenadilo kada su kod Nikolića videli ovaj motiv fabričke zgrade sa dimnjakom.

- Ti motivi su sve nas koji smo se rodili u Šapcu trajno definisali. Rasli smo sa "Zorkom", bila je više od fabrike za nas. Uvereni smo da je i sama lokacija u Benskoj bari najprimerenija jer je izgradnju naselja gotovo u potpunosti finansirala "Zorka". Mnogo bivših radnika stanuje i dalje tu - kaže Marsenić za "Novosti".

Sa druge strane, Radisav Jakovljević, bivši radnik "Mineralnih đubriva" i slobodno se može reći - jedan od simbola propasti "Zorke", sa svojim kolegama, tražeći da mu se isplate zaostale zarade, stigao je do Suda za ljudska prava u Strazburu. On tvrdi da je spomenik nikao iz političkih i marketinških razloga. A glavna zamerka je to što mu, kako kaže, nedostaje veza sa istorijom i tradicijom grada.

- Najprimerenije bi bilo da su ga postavili na trg ispred "Zorkinog" solitera, međutim, tamo su iz njima poznatih razloga "udarili" Vinaverov trg - primećuje Jakovljević. - A da su hteli da budu od koristi radnicima, lokalni vlastodršci ne bi se na onakav način mešali u privatizacije koje su kasnije "kumovale" propasti cele "Zorke".

Jakovljević podseća da je 875 ljudi, koliko ih je bilo zaposleno samo u fabrici mineralnih đubriva, potraživalo 13 do 15 zaostalih zarada, a većina je imala pravosnažna i izvršna sudska rešenja. Međutim, odlukom Vlade Srbije, "Zorka" je proglašena za sistem od posebnog značaja namenjen za postupak restrukturiranja. Radnici su zato potpisali ugovore da će biti isplaćeni po dolasku novih vlasnika, ali, izigrani su promenom modela privatizacije.

- Umesto da prodaju firmu, prodali su njenu imovinu. Nije šija nego vrat i više nije bilo u planu da nam novi gazda isplati plate. Sećate se, bili ste svedok tih događaja, kao i većina Šapčana, a kada se "Zorka" digla na noge, da bi se ugušio bunt, ponuđen je otkup potraživanja za 10 do 30 odsto vrednosti. Bilo je "uzmi ili ostavi", i nas oko 150 nije htelo da prihvati sramnu ponudu. Čak su me upitali zašto tražim svoje plate. Pa, zato što sam živ - revoltiran je i danas Jakovljević.

Sagovornika o spomeniku "Zorki" u Šapcu ima mnogo, ali nisu baš spremni da im se pominju imena, pravdajući se uzavrelom političkom situacijom, uoči ponavljanja lokalnih izbora na 27 od 100 biračkih mesta. Jedan od onih koji su bili spremni za otvoreni razgovor je bivši radnik "Zorka transporta" Milosav Jovanović. Proveo je, kaže, 36 godina u fabrici i smatra da je skulptura šamar i njemu i njegovim kolegama.

- Kreatori spomenika ističu značaj "Zorke" za Šabac i njegov ekonomski uzlet, istovremeno izlivajući ga od najjeftinijeg materijala. Mada, ako imamo u vidu da je vizuelni identitet Šapca u proteklih nekoliko godina oličen u besomučnom betoniranju, ovaj nesrećni spomenik u potpunosti se uklapa u priču. Industriji koja je izgradila Šabac trebalo bi, ipak, odati priznanje dostojnijim obeležjem, a ne betonom i kantama farbe - kaže Jovanović.