PUNO SRCE ZAVIČAJA: Janko Vujinović i njegov Jadar
KNjIŽEVNIK Janko Vujinović, koji se vratio na velika vrata u rodni Jadar, Vukov i njegov zavičaj, naročito pre dve godine, kada su mu njegovi zemljaci spremili dostojno obeležavanje jubileja – 50 godina spisateljskog rada, u međuvrenu oseća se, kaže, kao da iz Bradića, Lešnice, Loznice i čitavog Jadra nikad nije otišao.
I zato se, veli, ne oseća kao gost u programima Vukovog sabora, već kao domaćin u svojoj kući.U Tršiću, rodnom mestu Vukovom, u organizaciji Biblioteke Vukovog zavičaja i Centra za kulturu „Vuk Karadžić“ iz Loznice, pored ostalogm predstavljen je zbornik radova „Unutrašnja putovanja Janka Vujinović“ sa okruglog stola, u Manastiru Tronoša, održanom, pre dve godine, povodom jubileja - sedam vekova postojanja te svetinje u kojoj je slavni Vuk Karadžić stekao prvu pismenosti kod igumana Stefana Jovanovića, koji je upisan u knjigu svetih SPC.
- Vujinović je značajno ime iz sveta kulture, ne samo za naš kraj, već za srpsku književnost, nama je drago što je „naše gore list“ i što je, ne samo čuvao, već i afirmisao vukovski, naš jezik, širom sveta gde je radio i stvaro na najbolji način, što su nastavili da rade njegovi tamošnji saradnici i studenti – kaže Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice, podsetivši da je Vujinović dobitnik velikog gradskog uzdarja Plakete, koju dobijaju baš oni koji su dobro zadužili grad i kraj.
Još je roman „Vučji nakot“ pokazao koliko Vujinović nije dozvolio da mu se „otrgne“ rodni kraj, kraj njegovog detinjatva i mladosti, a tek „Knjiga o hrastu“, potvrdila je da on zapravo, bio Jadranin u srcu i to zauvek ostao“.
- Bio sam član Programskog saveta Vukovog sabora, od 1983. - 1985. godine, moje delo „Vuk ili povest o narodnom življenju, nagrađeno dramsko - scensko delo izvedeno je premijerno na završnoj svečanosti Vukovog sabora 1981. godine -priča Vujinović. -Za mene je Vukov sabor bio i ostao vrhunac svetkovanja u kulturi kod nas Srba i drago mi je što moji zemljaci uspeli da se izbore da je rearfimišu, jer su je neki, iz Beograda, pre nepunih dvadesetak godina, koji su vedrili i oblačili bili sveli na lokalni nivo, na sramotu našeg roda.Vukov sabor je, opet, veliki kao i Vukovo delo i tome se beskrajno radujem i trudim se, koliko mogu, i sam da dam budem od koristi.
Jadrani, Vukovi i Jankovi zemljaci, posebno đaci iz ovdašnje Srednje škole, gde je jedno vreme predavao srpski jezik i književnost i ulio im ljubav za pisanu reč, ponosni su na reči Matije Bećkovića o romanu kome je nadenuo ime „ Knjiga o hrastu”, “ koja se mogla zvati i Knjiga o Hristu i Knjiga o Ceru i Sveznanjem o Mačvi, Pocerini, Jadru i Podrinju…
- Kao što svraka uoči sve što je svetlo i nosi u svoje gnezdo – tako je i Vujinović sabrao u svoju knjigu sve same lepote – zabeležio je Bećković.. Sabravši ih na jednom mestu on je pleo i ispleo nesvenljivi venac svome zavičaju, uzimajući hrast kao simbol koji je sve nadživeo, sve transponovao, i sve prebacio na, i – kako bi se sad to reklo – resetovao na onu stranu... Ona se može čitati odakle bilo – gde god otvorite, naći ćete, kao u nekoj maloj riznici, nešto što vas se tiče. Kad je prelistavate kao da prolazite kroz neko gradilište na kojem je skupljeno toliko retkog, dragocenog materijala, prave japije, da sami počnete da razmišljate šta li je onaj koji je tu građu skupio naumio da od takvih skupocenih detalja gradi.