NOVI DETALJI O SUĐENJU: Apis je ipak pucao na kralja Aleksandra

Regent Aleksandar Karađorđević smešten je u pozadini fronta u Vladovu. Gotovo svakog dana odlazi u obilazak prve ratne linije. Tako je bilo i 11. septembra, po novom kalendaru.

Oko četiri sata posle podne, na povratku u Vladovo, bio je u automobilu sa pukovnikom Pavlom Jurišićem Šturmom. U obezbeđenju regenta bili su francuski "specijalci". Šofer je, takođe, bio Francuz.

Na dva kilometra ispred mesta Ostrovo, između jezera i železničke pruge, začula su se, jedan za drugim, dva puščana pucnja. Automobil se zaustavlja i pratioci konstatuju da je jedan metak okrznuo karoseriju, osmatraju okolinu, ali zbog neravnog terena ništa ne otkrivaju.

Po izboru mesta gde su ispaljena dva hica i priči očevidaca sve liči da je bio pokušaj atentata. Neko odlučuje da se ovaj događaj drži u tajnosti. Ali, to nije važilo i za Francuze.

Brzo se raščulo o pucnjavi na budućeg suverena Jugoslavije. Potom se nižu mnoge neobjašnjive i nelogične odluke. Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović Patak prve informacije dobija tek krajem septembra, a u prvoj polovini oktobra dolazi sa Krfa u Solun, ne bi li otvorio istragu. A tek mesec dana kasnije, 20. novembra telegrafiše Vladi da je potrebno, zbog istrage, da u Solun dođe Nikola Pašić ili ministar Marinković.

TIH emigrantskih godina na Krfu i u Solunu čuveno srpsko "strančarenje" je na vrhuncu. Među političarima vladaju nepoverenje i sumnjičenja. Poslanici optužuju Vladu. Vlada optužuje oficire, njihovo grupašenje i mešanje u politiku. Nesloga se uselila i u samu Vladu.

- Niko nikom ne veruje, svaki biva sumnjiv - zapisuje tih dana maršal Dvora Boško Čolak Antić. - Na primer, kad neki članovi odu u Solun, onda oni na Krfu sumnjiče njih da hoće da ih obore. Ljudi u Nici (poslanici srpske skupštine) sumnjiče Vladu, a Vlada njih. Otuda procesi, intrige, suđenja, kazne, samoubistva.

Intrigiralo se na sve strane. Pričalo se, od uva do uva, kako Apis, pukovnik Vladimir Tucović i major Vulović drže pod kontrolom grupu dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine i da su oni pripremani za specijalne, terorističke akcije. Od dobrovoljaca, najčešće su pominjani Mustafa Golubić, Boško Arežina i Nezir Hadžinalić. U izveštajima koji su dostavljani Pašiću i Aleksandru tvrdilo se da se Hadžinalić, učitelj po zanimanju, sprema za atentat na predsednika Vlade, da će na regenta pucati Boško Arežina... Niko od njih nije pokušao atentat, ali je Arežina pod nerasvetljenim okolnostima ubijen u Solunu 1. maja 1916. godine.

Ni druga strana nije sedela skrštenih ruku. Mnogo godina kasnije, po završetku rata, Jaša Prodanović će obelodaniti da poseduje jednu izjavu koju su mu radi upotrebe u javnosti ili pred sudom dala trojica dobrovoljaca u srpskoj vojsci - Bosanci koje je Aleksandar Karađorđević pokušao navesti da postanu ubice i dao im po tri hiljade dinara da smaknu Apisa... Jedan od tih nesuđenih Apisovih ubica, koji je Prodanoviću dao izjavu, bio je Đulaga Bukovac.

SUKOB koji je godinama tinjao između Apisa i njegovih drugova iz "Crne ruke" i Aleksandra doživeće kulminaciju na Krfu, odnosno u Solunu 1916. godine. Aleksandar se nije usuđivao da sam krene na Apisa. Bio mu je potreban jak i pouzdan saveznik, a to je mogao biti samo Pašić sa svojom vladom. Pravi momenat za kretanje u ofanzivu protiv "Crne ruke" ukazao se krajem novembra 1916. godine, posle ulaska Prvog srpskog konjičkog puka u Bitolj, u trenutku kada je vojska dobro stajala na frontu i kada se patriotski nagon ponovo razbuktao kod oficirskog kora. Naravno, to je bio trenutak kada se raspoloženje savezničkih sila prema Srbiji popravljalo.

Već pomalo zaboravljena pucnjava na prestolonaslednika kod Ostrave izvučena je iz fioke ministra unutrašnjih dela Ljube Jovanovića. Prvi manevar regenta i Pašića bio je da se uvede preki sud za oficire. Tadašnji propisi predviđali su to samo za vojnike. Ali Skupština odbija taj predlog... Nije preostalo ništa drugo nego da se Apis optuži za pokušaj atentata 11. septembra pred Vojnim sudom.

Naređenje za hapšenje "crnorukaca" izdao je general Bojović 14. decembra 1916. godine, na zahtev ministra vojnog Božidara Terzića, a ovaj na osnovu akta ministra unutrašnjih poslova Ljube Jovanovića Patka. U tom aktu je pisalo da je krug oficira oko Apisa odlučio da se nasilnim putem obore sadašnja vladavina i pravni red sa dinastijom Karađorđevića na čelu, pa da se umesto ustavne parlamentarne monarhije zavede režim u u kome bi najvišu vlast u državi imalo od deset do petnaest odabranih ljudi...

U SUMRAK 16. decembra 1916. godine Apis je uhapšen u selu Voštaranama. Pri pretresu Apisovih ličnih stvari pronađeni su statut i pravilnik "Crne ruke" (sa spiskom članova njene vrhovne centralne uprave), i dva kompromitujuća pisma.

Celokupna haotična atmosfera među srpskim političarima prenela se i na suđenje koje će u istoriji ostati zabeleženo kao Solunski proces. Prva optužnica, za krivično delo pobune u vojsci, podignuta je 20. marta 1917. godine. Upravo ono što je pisalo u aktu ministra unutrašnjih poslova. Ali, samo sedam dana kasnije, stiže druga optužnica; ovog puta Apis i drugovi se terete za atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, a kao neposredno okrivljen je jedan od najbližih Apisovih saradnika Rade Malobabić.
Sudski proces je otpočeo 2. aprila, a presuda je izrečena 5. juna 1917. godine.

Njom su na smrt osuđena sedmorica okrivljenih: pukovnici Dragutin Dimitrijević Apis, Milan Gr. Milovanović, Radoje Lazić, Vladimir Tucović, potpukovnik Velimir Vemić, majori Ljubomir Vulović i Rade Malobabić. Na vremenske kazne od 20 godina robije osuđeni su pukovnik Čedomir Popović, vicekonzul Bogdan Radenković, general u penziji Damjan Popović i Muhamed Mehmedbašić. Regent Aleksandar je Laziću, Milovanoviću, Popoviću i Mehmedbašiću zamenio smrtnu kaznu za dvadeset godina robije, a vicekonzulu Radenkoviću za deset godina. Presude su donesene na osnovu tvrdnji glavnih svedoka Temeljka Veljanovića i Đorđa Konstantinovića, da su atentatori bili Rade Malobabić i Muhamed Mehmebašić. Na samom procesu njihovo svedočenje delovalo je neubedljivo i kontradiktorno, pa je na osnovu toga pala senka na ceo tok suđenja.

TRIDESET šest godina kasnije, 19. aprila 1953. godine, u dnevnim novinama je objavljena vest da je na predlog Istražnog odeljenja Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNRJ podnesen javnom tužiocu Srbije zahtev za obnovu Solunskog procesa.

Na osnovu naređenja Aleksandra Rankovića, organi Istražnog odeljenja pronašli su dva glavna svedoka - Temeljka Veljanovića (sada Temelko Veljanovski) i Đorđa Konstantinovića (sada Georgi Konstantinovski). Nekadašnji svedoci na Solunskom procesu izjavili su da su 1917. godine u solunskom vojnom zatvoru bili pod pretnjom smrti primorani da lažno svedoče i da terete optužene Rada Malobabića, Muhameda Mehmedbašića i majora Ljubomira Vulovića.

Svi osuđeni, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, rehabilitovani su. Tako će i zvanično u našoj istoriografiji Solunski proces biti obeležen kao montirano političko suđenje uz zaključak da atentata nije ni bilo i da su pucnji kod Ostrave inscenirani.

Međutim, 2002. godine, preminuli istoričar dr Branislav Gligorijević u monografiji "Kralj Aleksandar Karađorđević", izneće nekoliko novih dokumenata koji bacaju potpuno novo svetlo na događaje iz 1917. godine.

"Reč je, najpre, o pismu Branka Božovića, direktora "Pijemonta" i bliskog Apisovog saradnika, koje je on uputio Dušanu Popoviću, kada je suđenje već privedeno kraju. Ono glasi: "Kao što si na svaki način saznao, nažalost, atentat na prestolonaslednika nije uspeo, a na Pašića je blagovremeno bio osujećen, i tako ova dvojica ne odoše ovom prilikom kod Čune (Jovanovića). Naši su zbog toga pohapšeni i ko zna kako će proći, ali ja se nadam da ćemo docnije ipak uspeti da smrsimo konce, kako prestolonasledniku, tako i Pašiću."

GLIGORIJEVIĆ je uspeo da otkrije da su glavni svedoci Temeljko Veljanović i Đorđe Konstantinović bili poverioci Obaveštajnog odseka Treće armije, u neposrednoj službi majora Vulovića, glavnog Apisovog operativca. Tačno je da su oni lažno svedočili, optužujući Malobabića za pokušaj atentata, ali samo zato da bi prikrili svoje učešće u njemu.

Postoji i pisana izjava ključnog čoveka, Temeljka Veljanovića, data pred svedocima 28. novembra 1920. godine, baš na dan prvih parlamentarnih izbora u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, da su on i Đorđe Konstantinović "pucali na nekadašnjeg prestolonaslednika i sadašnjeg kralja Aleksandra kod Ostrova, kad je išao na front, da su zato bili u zatvoru, ali da su govorili protiv oficira, koji su po njihovoj svedodžbi i streljani u Solunu". Ovaj dokaz se nalazi u arhivu SANU, pod brojem 14434/644.

Nažalost, naša istoriografija apsolutno ignoriše taj dokument. Atentata je izgleda bilo, a na istoričarima je da utvrde ko su bili atentatori.

MALOBABIĆ NIJE IMAO ALIBI

SAMO držanje Rada Malobabića, okrivljenog kao izvršioca navodnog atentata, bilo je - "čudno". On nije priznao ništa, ali nije mogao dokazati da ima ikakav alibi za dan u kojem se atentat dogodio. Naprotiv, on je priznao da je tog dana bio na putu za Ostrovo, da je video automobil sa regentom i da je, videvši da je karavan magaraca preprečio put automobilu, te magarce lično rasterao... Ovakvo držanje Malobabića, tumačilo se njegovim kolebanjem "između savesti i pritiska vršenog nad njim od strane policije", koja je htela da prizna da je Apis bio organizator atentata...

STRELjANjE IZ POLITIČKIH RAZLOGA

U BROŠURI "Solunski proces 1916-1917" anonimnog autora, objavljenoj u Beogradu 1923. godine, rečeno je, pored ostalog: 1) da je Solunski proces "u dubokoj uzročnoj vezi sa pregovorima Austrije za separatan mir", 2) da su se "unutrašnji razlozi koji su vladu rukovodili da izvrši atak na organizaciju 'Ujedinjenje ili smrt' poklapali sa spoljnom nuždom". Sve je to značilo, da su "ljudi osuđeni i pobijeni ne radi svojih krivica, radi toga što su radili protiv države ili pripremali stvari za koje se optužuju, nego što je tako odlučeno iz političkih razloga".

TROVANjE PRESTOLONASLEDNIKA ĐORĐA

U VREME aneksije Bosne i Hercegovine, posle skandala koji je priredio princ Đorđe Karađorđević svojim ponašanjem i prema austrougarskom poslaniku, početkom februara 1909, tada još mladi zaverenici su odlučili da ga pošto-poto uklone sa mesta prestolonaslednika. Po pisanom svedočenju zaverenika Aleksandra Ace Blagojevića, koje se nalazi u Arhivu SANU, javila se čak i ideja da se on otruje. Od Petra Živkovića, "kao najobazrivijeg i najlukavijeg", potekao je predlog da se u zaveru protiv princa Đorđa uvede i princ Aleksandar kao budući prestolonaslednik.

Uspeo ja da od budućeg kralja izmami pismo iz koga se moglo videti da je i on upućen u plan uklanjanja Đorđa. Pokazao ga je zaverenicima i predložio Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga, ipak, da. Ali, Živković je tada smislio izgovor kako je pismo uništio... Međutim, Aca Blagojević u svom svedočanstvu tvrdi da Živković nije uništio pismo, već ga je zadržao. Posle 1918, tada već regenta Aleksandra je obavestio da pismo čuva u sefu jedne banke, i ako bi mu se ma šta desilo, ono će biti publikovano u stranim novinama.

Što Đorđe nije bio otrovan, "najzaslužniji" je bio Apis, koji je "celu rabotu" poverio prinčevom ordonansu, majoru Stojanu Popoviću, koji je onda razbio flašu sa mineralnom vodom u kojoj je bio otrov i "iz koje je princ trebalo da pije pri vožnji po Savi".