PRIPREMA REVOLUCIJE UZ LEPE ŽENE: Mustafa je i od salonskih komunista stvarao vrhunske obaveštajce

Ivo Vejvoda, koji je zahvaljući Golubiću od studenta i salonskog komuniste, postao je agent Kominterne i borac u Španskom građanskom ratu, nikada nije prestao da se divi svom učitelju konspirativnih i revolucionarnih poslova.

Vejvoda je u Drugom svetskom ratu bio visoko rangirani politički komesar i šef propagandnog odeljenja u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Hrvatske, a posle rata je postao diplomata sa najdužom karijerom u ambasadama Titove Jugoslavije.

Golubića je upoznao 1930. u Pragu, gde je studirao. U prestonici Čehoslovačke tada su na policama knjižara bili izloženi i nemačka biblija nacional-socijalizma Hitlerov "Majn kampf" i dela boljševičkog proroka Lenjina. Revolucije okružene oreolom romantike i avanture bile su u modi, naročito kod obrazovane dece iz imućnih kuća.

- Zahvaljujući imućnom stanju roditelja, za razliku od mnogih mojih kolega iz Jugoslavije, bio sam dosta pristojno odeven, možda za te prilike i previše raskošno: novo odelo, mašna, šešir... Uz to i član Partije! Bio sam komunista, a ipak biće da sam previše odudarao od njih - sećao se Vejvoda.

NjEGOV život studenta koji teoretiše o revoluciji promenila je ponuda da se javi čoveku koji će ga obučiti da postane kurir za održavanje veze Kominterne sa Jugoslavijom.

- Na periferiji Praga jedva pronađoh malu slepu ulicu. Ušao sam u sobu koja je odisala duvanom. Za stolom, do prozora sedi čovek koji ustade i srdačno pruži ruku. Njegov tanki orlovski nos, snažno, intelektualno lice, lukavi pogled i glas, formiraše nerazumljiv utisak o njemu. Slušajući ga kako govori sa trijumfalnom radošću i sigurnošću, kako se u sve i svašta zapanjujuće mnogo razume, kod mene se sve izmenilo. Jednostavno rečeno: osvojio me na juriš! - sećao se Vejvoda prvog susreta sa Golubićem, koji je tada bio sovjetski agent s kodnim imenom Omega.

Neiskusni mladić je bio zasenjen načinom života tajanstvenog i otmenog avanturiste-revolucionara koji ga je vodio u skupe provode i davao mu novac.

- Rekao mi je neko ime i kazao da se drukčije zove, čime nema potrebe da me opterećuje. Bio je mnogo stariji od mene i posle niza izlazaka, večera, čašćavanja, pa i ustupanja pomalo novca, zavoleo sam ga kao oca. Više puta me vodio na ručak i to u najekskluzivnije restorane... Naručio bi najskuplja jela i pića... I kada sam ga jednom prilikom upitao zašto ne idemo negde, gde je jeftinije, odgovorio je: Ovde nam je najsigurnije!... Tu možemo da se dogovaramo koliko hoćemo, jer policija u ovakvim restoranima ne traži komuniste... Imao je mnogo novca... - zabeležio je Vejvoda.

Kada se Golubić uverio da je njegov učenik spreman uputio ga je u Beograd.

- Naredio je da kupim kartu za prvu klasu u vozu. Dao mi je ceduljicu, na kojoj je pisalo neko ime i prezime, a u tašnu mi je spremio knjigu u kojoj je tajnim mastilom ispisao svoju poruku... Sve to sam morao da pređam lično Bori Prodanoviću, sa kojim je bio u organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" - sećao se Vejvoda.

Kada je došao u Prodanovićevu kancelariju ovaj ga je optužio da je provokator i izmarširao ga. Novopečeni agent nije umeo čak ni da kaže ko ga šalje.

- Ništa o Mustafi nisam znao... Odgovorio sam da, u interesu konspiracije, čovek koji me šalje nije hteo da kaže svoje ime i prezime. "Ne znaš ko te šalje, a ni tebe ne poznajem!", reče on "Napolje!". Izišao sam i sa dovratka dodao da ću navratiti tokom sutrašnjeg dana - zapisao je Vejvoda.

Sutradan je Prodanović bio ljubazan i izgovarao se da nije mogao da se snađe sa šifrom i ceduljicom. To je izazvalo strah kod Vejvode, koji je otputovao za Zagreb kod Miroslava Krleže da ga zamoli da mu da alibi, u slučaju hapšenja.

- On je pristao kritikujući me što sam se nesmotreno upustio u tako nešto, pogotovu da ne znam kome služim kao kurir. Onda sam se vratio i poneo Mustafi izveštaj. On se naljutio, negodavao i čudio, da bi na kraju kazao: "U redu je... Ići ćeš ponovo za Beograd!" Ovog puta poneo sam pismo i knjigu. I kada sam se pojavio kod Prodanovića, on radoznalo zgrabi pismo, otvori ga i viknu ushićeno: "Uh, boga ti, pa to je Mustafa Golubić!" Tako sam prvi put saznao da imam posla sa Mustafom. Bio sam ponosan. Kada sam se vratio u Prag, posetio sam ga, podneo izveštaj i kada sam mu saopštio da sam saznao da je on Mustafa Golubić, ponovo se naljutio i rekao: "Bora je pravi dripac!... Morao je da progovori!..." "Zašto?", upitao sam ga. "Zar ja nisam tvoj čovek?" "A konspiracija?... Zar ne vidiš da Bora ne ume da konspiriše?... Mudri ljudi se uče na tuđim greškama, budale na vlastitim..."

Vejvoda se pročuo kao komunistički agent i češka policija ga je jednom prilikom uhapsila.

- Kada sam pušten, jedva sam čekao da se vidim sa Mustafom. Jedne večeri bio sam zapanjen kada sam ga ugledao kako elegantno obučen šeta sa jednom damom. Vodili su za sobom malu, belu pudlicu... A ja, sav srećan pojurio k njemu i kada sam zastao raširenih ruku, on me mrsko pogleda i viknu: "Marš.. Odstupi!", produživši šetalištem. Ostao sam zapanjen, ponižen i uvređen. Sutradan smo se sreli. Izvinjavajući se, samo mi je dao do znanja da je bio u poslu, a pas i dama su mu bili samo kamuflaža.

Vejvoda je zapisao Golubićeva uputstva o opstanku u svetu tajnih službi: "Mi moramo da budemo potpuno oprezni... Sve smrti na svetu, počev od giljotine do raspeća su, po mom dubokom uverenju, lakše od iznenadnog noža u leđa i prevare mangupa, koji nam se prerušeni u kojekakve izaslanike pojavljuju... Posle toga svaki od nas može uzaludno da filozofira kako smrt kao i batina ima dva kraja... Boj se i čuvaj svakog trena."

Golubić se tokom jedne gala večere sa Vejvodom opustio i poverio: "Roditi se i detinjstvo provesti u Stocu, prebeći iz Bosne i družiti se sa gostoprimnim Beograđanima, studirati i voditi zanimljive razgovore sa Crnogorcima, studirati u skupom Beču, raditi opasne ilegalne poslove u nesigurnom Pragu, živeti i strahovati u lepom Parizu, obilaziti muzeje i družiti se sa lepim Parižankama i neprestano misliti na Moskvu, sanjati Bern i Ženevu, a za sve to vreme spremati se za revoluciju i raditi ovo što nas dvojica činimo, spada u najuzvišenije i najlepše od svega toga."