MATERNJI JEZIK MI JE SRPSKI: Mustafa Golubić u I balkanskom ratu komita i ratni reporter

"Silazeći niz jednu stranu u Prištinu, videsmo silan lom i strašnu gurnjavu na prištinskoj železničkoj stanici oko železničkih vagona. To su bili turski oficiri koji su se sa jednim delom askera otimali o mesto u vozu. Mi smo bili ušli u varoš, kada je lokomotiva, turska lokomotiva, poslednji put zviznula na srpskom Kosovu, kazujući time zbogom zanavek i objavljujući raji dolazak osvetnika, oslobodilaca koji im donose: slobodu, prosvetu, kulturu. Na ulazu u varoš dočekalo nas je građanstvo obe vere, sa srpskim sveštenikom i turskim muftijom na čelu. Mi smo odgovorili na burne pozdrave skidanjem kapa, ali smo projurili vrlo brzo, hitajući da se što pre dočepamo varoši. Otišli smo pravo u mitropolski konak i tamo odseli. Za jedan čas pred zgradom se skupio grdan svet. Bilo je tu dece, mladića, devojaka, ljudi i žena, raznih godina. I pravoslavnih i muhamedanaca.

ČIM smo izašli u varoš, nama su prilazila naša prištinska braća, raspitivali se o našem zdravlju i događajima, a zatim nam sami pričali o scenama koje su se u Prištini događale dok su se vojske tukle pred njom. Jedan Prištevac nam je pričao o jezovitom, tužnom i strašnom događaju. Na dva dana pre našeg ulaska, tri Arnautina su u grad dovela jednog našeg ranjenog druga. Najstrašniju nakazu na svetu. Arnauti su mu bili iskopali jedno oko, odsekli gornju i donju usnu, te su zubi stajali iskeženi, odsekli su mu oba uha, a kožu sa čela zarezali sa tri strane i ogulili s lobanje, tako da je o četvrtoj ivici visila naniže."

Nisam više hteo da krijem svoju veroispovest. Bez ikakvog uvoda rekao sam jednom čiči:

"Evo mene, ja sam musliman iz Bosne. Ja sam vaš zemljak, ali sam Srbin, jer mi je maternji jezik srpski. Eto, čičo, sada si i ti, kao i ja, uveren da Turci i Arnauti nisu naša braća, nego jedan dalek i tuđ narod. Protiv toga tuđeg naroda, koji nam je neprijatelj već više od 500 godina, ja sam pošao i, kao što vidite, idem sa najvećim oduševljenjem."

Kao mladi komita Mustafa Golubić je sasvim oguglao na divljaštvo, smrt, jezu i svakojake druge strahote, nesvesno sve to rutinski prihvatajući kao nužna iskušenja svojih ideala i, docnije, profesije.

"Mi smo išli kroz Mirovce, da bismo što pre stigli do naše, sada porušene, ali zato slavne karaule na Vasiljevcu", zabeležio je. "Ceo put bio nam je zakrčen leševima Turaka i Arnauta, koje su srpski topovi sprečili u daljim pljačkama i mučenjima srpske raje. Tu je bilo dosta unakaženih leševa, od kojih je čovek svaki čas morao okretati glavu. Videla se samo ljudska masa, ali čovečijeg oblika tu nije bilo. Sve su to granate srpskih topova raznele i uništile. Blizu same vasiljevačke karaule naišli smo na leš jednog krupnog Arnautina, kome je parče od granate odbilo polovinu glave, te mu se dobro video rasuti mozak. Kad smo ušli u ruševine, pred sobom smo gledali strašnu i užasnu sliku zverskih gadnih i odvratnih Arnauta. Tri naša druga, koja su nam nestala za vreme borbe kod karaule, ležali su pečeni. Svi mi četnici, sa našim šefom Tankosićem, skupili smo se i posmatrali sa neizmernom tugom tri pečena leša naših dragih i hrabrih drugara! Hrabri Bosanac-Krajišnik Čeliković, kolos od snage, ležao je sada smanjen na veličinu deteta. Od groze smo drhtali kao u najvećoj groznici, a nad leševima zakleli smo se da ćemo junačku i mučeničku smrt drugova dostojno pokajati. Bio sam sav zanesen. Bio sam zaboravio na glad, na bol i na smrt, i samo sam mislio na strašnu osvetu, osvetu, koju ću izvršiti kao Srbin. Osvetnik Kosova!"