KOD STALJINA U KREMLJU: Rodoljub Čolaković o moskovskim danima sa "crnorukcem" iz Hercegovine

Čolaković je Golubića je upoznao 1933. u Moskvi, kod Labuda Kusovca, advokatskog pripravnika, rodom iz Cetinja, koji je kao stari član KPJ radio u aparatu Crvene sindikalne internacionale: "Obradovao sam se što sam ga upoznao, jer kod mene je uvek postojao živi interes za 'mladobosance', koji su hrabro i dostojanstveno digli svoj glas protiv žalosnog životarenja, golim grudima nasrćući na jednu tada moćnu carevinu i veliku evropsku silu."

Čolaković je bio čest gost kod Golubića koji je u Moskvi živeo u čuvenom partijskom hotelu "Luks" za funkcionere i agente Kominterne.

- Posle učvršćenja prijateljstva, skoro ništa nije krio od mene. Naprotiv, poveravao mi je sve i svašta... Tada mi je ispričao da je 1916. posle dolaska u Švajcarsku vršio pripreme da lično izvrši atentat na nemačkog cara Viljema Drugog... Od svega toga nije bilo ništa, jer je iz Švajcarske proteran u Francusku... Ubrzo zatim, francuska policija je dobila materijal o njemu od Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije da je u pitanju opasan atentator - "crnorukac", a uz materijal i zahtev za njegovo hapšenje i stražarno sprovođenje u Solun na proces pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu... On je, međutim, na suđenju odbio da svedoči protiv, sve dok Apis, Ljuba Vulović i Rade Malobabić nisu streljani...

Mustafa je ispričao i da ga je sovjetska tajna služba angažovala posle zapažene uloge u sukobu komunista sa policijom u Beču 1926, posle čega je proteran.

- Na poziv oficira GPU-a, koji ga je imao na vezi, otputovao je u Moskvu, gde je pohađao obaveštajnu školu, fotografski i diverzantski kurs, a potom "po specijalnom zadatku" upućen u Nemačku... Od tada Mustafa krstari po Evropi s lažnim pasošima u džepu, izvršava svoje "specijalne zadatke" i s vremena na vreme dolazi na duži ili kraći boravak u Moskvu - zapisao je Čolaković.

GOLUBIĆ je živeo u polumračnoj sobici u zadnjem delu ogromne zgrade hotela "Luks", u kojoj su stanovali funkcioneri Kominterne.

- Zaticao sam ga redovno kako leži odeven, na ivici nameštenog kreveta. U zubima lula, a u rukama Marksov "Kapital". Kad god sam bio slobodan, išao sam kod njega... U tom starom zavereniku i ilegalcu, koga su nemilosrdno šibali svi vetrovi rata i života, bilo je meko ljudsko srce i uzalud je on pokušavao da to prikrije... Zaticao sam ga zamišljenog, kao da je neizvestan za svoju sudbinu ili žalostan za čistke koje su sprovođene i unutar redova Jugoslovena... Po običaju, ležao je na krevetu obučen, s rukama na potiljku... Ćuti i zuri u tavanicu... Pokretom glave pozvao bi me da sednem, a on bi ostao u istoj pozi, zamišljen i tužan... "Ajde, zapevaj mi neku našu", rekao bi najzad. Rado je slušao sve bosanske melanholične pesme...

Rodoljuba Čolakovića Mustafa je jednog dana upoznao sa omalenim fizički neuglednim čovekom koji se predstavio kao Feđa.

- Bio je to, u stvari, sin poznatog ruskog revolucionara Sergeja Alilujeva, čijom ćerkom Nađeždom se oženio J. V. Staljin... Ona je umrla prošle godine, a po Moskvi se pričalo da je izvršila samoubistvo. Feđa je zajedno sa majkom živeo u Kremlju... Mustafa ju je upoznao u Kislovođsku, kada je jednog leta bio na godišnjem odmoru. Bio je pažljiv prema njoj i činio joj sitne usluge, a kada je saznao da je ona Staljinova tašta, onda je došlo do prijateljstva i Mustafinog odlaska u Kremlj... On, stari konspirator, se sa tim nije hvalio, iako sam načuo da je imao nekoliko susreta i sa Staljinom... Bio sam uzbuđen, kada smo zajedno ušli u zidine Kremlja. Dočekala nas je Olga Alilujeva. Mustafa joj je poljubio ruku, a za njim i ja. "Zaboravljate nas", obratila se Mustafi. "To nije lepo!"

Jednog dana je Mustafa rekao neodređeno Čolakoviću da ga čeka na Crvenom trgu. Kad su se našli, bez reči ga je poveo na glavni ulaz u Kremaljski dvorac. Stražari su ih pustili bez legitimisanja, što je značilo da je Mustafa tu domaći. Otišli su na čaj u prostorije koje su ranije pripadale Staljinovoj ženi, a u kojima se u to vreme sastajalo izabrano društvo sovjetskih rukovodilaca i njihovih porodica. Pred kraj ove čajanke, u salon je ušao Staljin, posle pozdrava sa prisutnima, prišao Mustafi, koji mu je predstavio Čolakovića kao svog prijatelja, bivšeg teroristu i sada funkcionera KPJ. Posle kraćeg razgovora, u kome se Staljin interesovao za stanje u jugoslovenskoj partiji, pozdravili su se i razišli.

KADA je Mujaga, jednom prilikom, bez objašnjenja nestao iz Moskve, Čolaković je iz vesti koje su stizale iz Evrope upoznao i njegovo drugo, okrutno, lice.

- Centar GPU-a kojim je u Beču rukovodio Mustafa Golubić je obavio još dva atentata; prvi preko nekog Bate iz Kragujevca, a drugi je lično izveo Pavle Bastajić. Na listi za likvidaciju, posle generala Agapova i Semiomana, nalazili su se Mihailo Spasić i Anton Šmit. Spasić je, kada je prozreo šta mu se sprema, napustio studije na Medicinskom fakultetu i pobegao u prekomorske zemlje. Šmit, član CK SKOJ, na neobjašnjiv način je nestao i nastanio se na periferiji Ilidže u okolini Sarajeva, verujući da ga Mustafin centar tu neće tražiti niti pronaći.

Golubić se pojavljivao iznenada tamo gde ga niko ne bi očekivao.

- Ja sam bio sa suprugom Milicom u Luvru da još jedanput razgledamo neke umetničke slike... Prolazili smo centralnom, velikom salom Luvra, kad među posetiocima smotrih Mustafu. Sa katalogom u ruci stajao je pred nekom slikom i pažljivo razgledao. Ispričao mi je da se predstavlja kao profesor istorije umetnosti, na studijskom boravku u Parizu. Na svom stolu u hotelu drži nekoliko knjiga iz te oblasti... S vremena na vreme ode u neki muzej i ulaznice namerno ostavlja na stolu da ih vidi sobarica, jer svi su oni povezani sa policijom ... - zapisao je Čolaković.

Nije voleo da govori o usponu Hitlera, primetio je Rodoljub Čolaković.

- Govorio je "Sad kusamo što smo sami skuvali", dalekovido je primetio "i kusaćemo dugo, sve do novog rata... Može govoriti i pisati šta god ko hoće, ali ja ne verujem da će se tamo zasada išta moći učiniti... Treba to videti... Ništa bez rata, za koji se Krup i društvo spremaju, a Hitlera guraju ispred sebe kao svog trubača..." Pokušao sam da mu se suprotstavim, a on bi dodao: "Sve su to puste želje, a stvarnost u Nemačkoj je drukčija!"