U PARAĆINU ŽIVI VOSKARSKI ZANAT: Čuva ga već sedam decenija Živojin Ristić (FOTO)

Ristić je majstor voskarsko-liciderskog zanata koji je položio za majstorsko pismo još polovinom prošlog veka. Njegovi roditelji su, zatim, prodali hektar zemlje da bi njemu i bratu Aleksandru kupili dućan za proizvodnju liciderskih kolača i sveća. Iako te kolače odavno ne pravi jer za njih nema kupaca, za voskarski dućan vreme kao da je stalo. Spolja i iznutra sve je isto kao pre 70 godina – uredno spakovane sveće, miris voska, tamjana, starine i meda. Čak je i izlog sačuvao rustičan izgled sa drvenim ukrašenim svećama od pre nekoliko decenija.

Voskari su sredinom prošlog veka bili veoma poštovani, a majstorsko pismo dobijalo se posle šest godina učenja. Iz tog perioda poznati majstori bili su Sveta Manić iz Kruševca, Sokolovići iz Varvarina, Aca Vasić i Slobodan Apostolović iz Niša, Vukašin iz Jagodine... U Paraćinu su tad bili najbolji Miodrag Ljubenović i Toza Božinović, a braća Ristić su im se uskoro pridružila.

Živojin je posle male mature završio dve godine Poljoprivredne škole, a kako novca za dalje školovanje nije bilo, učio je ovaj zanat. Pre vojske, svećar je postao i njegov brat koji je istu veštinu stekao u Varvarinu kod teče, majstora Sokolovića.

- Ljudi su nekada čekali u redovima ispred vrata naše radionice da kupe liciderske kolače. Za proizvodnju morali smo da imamo sanitarnu knjižicu, da idemo redovno na lekarski pregled, da nosimo belu bluzu i kapu... Posle je potražnja za tim kolačima stala, ali ne i za svećama. Imali smo svoje učenike u sezoni, radili za crkve, sve trgovine držale su naše sveće – otkriva, za „Novosti“, vremešni voskar.

Ristići su dugo vremena pravili sveće isključivo ručno. I voštane, i parafinske.

- Danas ručna izrada nikoga na interesuje, a sveće prodaju svi. Od cvećara i grobarskih preduzeća, do crkve. A ranije se znalo – samo ko sveće pravi sme da ih prodaje – priča Živojin. Napominje da se stari zanat gasi. Proizvodnja je sad potpuno mašinska,  sa motorom na struju.

A nema kuće koja ne koristi sveću. Treba za sve, od krštenja, preko venčanja, do sahrana.

- Moj deda je bio na Solunskom frontu. Sva tri brata su tad otišla, a jedan poginuo. Srpski vojnici su na front nosili voštanice. Palili su ih u rovu, molili se bogu da se vrate svojoj porodici, da vide decu... Ljudi su se zaklinjali ispred sveće, to se poštovalo. Danas u Pomoravlju izradom sveća na tradicionalni način bavi se svega nekoliko voskara.

A treba znati napraviti sveću za Zadušnice, i za slave, za svadbe i rođendane...