OČUVANA SLAVA MANASTIRA PETRUŠA: Održan 18. Sabornarodnih igara i izvornog stavralaštva u Zabregi
SABOR narodnih igara i izvornog stvaralaštva u Zabregi održan je na dan slave manastira Petruša, 30. jula. Narod se okupio i ovog puta u blizini manastirske crkve posvećene Svetoj Velikomučenici Marini, Ognjenoj Mariji ili Mariji Petruškoj. Tako svetiteljku u ovom kraju nazivaju. Prepodnevnoj službi prisustvovali su i meštani okolnih sela koji su do bogomolje stigli iz pravca Popovca i Buljana.
Foto: Društvo Petrus
Mogli su to jer su vredni članovi Društva "Petrus" zimus raščistili, uredili i obeležili oko pet kilometara prilaznih staza. Nakon jutrenja, ko je želeo, zahvatio je lekovitu vodu iz obližnje pećine u kanjonu. Foto: Društvo Petrus
Sabor narodnih igara i stvaralaštva "Sveta Ognjena Marija Petruška", 18. po redu, počeo je molitvom, a nastavljen po podne, kada su domaćini ugostili dvanaest kulturno-umetničkih društava iz različitih krajeva Srbije. Prvi su stigli folkloraši iz Trstenika i pripadnici Vojske iz kasarne u Kruševcu. Oni su za sve na seoskom igralištu, u znak gostoprimstva, kuvali u kazanu vojnički pasulj.
- Zidanje manastira počelo je otprilike između 1346. i 1355. godine. Tada je vlastelin župan Vukoslav iz Trebinja, na poziv cara Dušana, došao na Petrus. Zabeleženo je da je gradnja Petruše završena kad i gradnja manastira Ravanica, 1371. Ognjena Marija, kako se smatra, bila je zaštitnica utvrđenja Petrus i gradska slava, a kako je Petruša podno grada, posvećena je toj svetiteljki - priča, za "Novosti", Vučković.
Crkvu nagrizao "zub vremena"
HRAM posvećenu Sv. Ognjenoj Mariji nisu rušili Turci nego "zub vremena", tvrdi Vladan Vučković. Ipak, dosta je očuvana. Konzervacija je rađena sedamdesetih godina prošlog veka. Svetinja je zatim zaštićena i proglašena spomenikom kulture od velikog značaja, kao i cela Petruška oblast.
Dodaje da je okupljanje naroda počelo još tada ispod crkve koja se nalazi na nepristupačnoj steni na oko sedam metara iznad reke. Posebno je zanimljivo da je zidana po uzoru na Hilandar, zbog čega ju je Feliks Kanic opisao kao jedinstvenu i najlepšu crkvu u Srbiji. Vučković objašnjava da je manastir živeo otprilike do kraja šesnaestog veka.