NADA TINJA U BELORUSIJI: Transplantacija je jedini spas za Nebojšu Kamenčića (39) iu plažana kraj Despotovca

Čim mu je ustanoljena dijagnoza, njegova majka Nevenka odmah mu je dala bubreg, ali ga je, nažalost, njegovo telo odbacilo. Od tada, godinama pokušavaju da nađu rešenje. Izjalovila se i nada da će u Rusiji i Italiji moći da dobije zdrav organ nekog preminulog, a sada je, konačno, na programu jedne bolnice u Belorusiji.

Međutim, troškovi - uključujući i pratioca - potencijalno dostižu i 100.000 evra, što ova napaćena porodica nije u mogućnosti sama da obezbedi. Zato su se lokalna samouprava i sve organizacije u Despotovcu, ali i brojni pojedinci, uključili u akciju sakupljanja pomoći. Međutim, dosad je sakupljeno samo 40 odsto potrebnog novca.

- Osećao sam se veoma loše kada je moje telo odbacilo majčin bubreg, jer psihički nisam bio spreman na dijalizu. Mislio sam da ću posle operacije moći da nastavim normalan život, a usledio je šok. Posebno je bilo teško prvih nekoliko godina, dok se nisam navikao na nove okolnosti - kaže Nebojša.

Iako je suočen sa velikim zdravstvenim problemom, koji u poslednje vreme prate i novi - poput osteoporoze i povećanog nivoa fosfora u krvi - ovaj hrabri čovek nije klonuo duhom. Iskoristio je priliku, dok je novosadski Fakultet za uslužni biznis imao istureno odeljenje u Jagodini, pa se školovao i stekao zvanje menadžera. Uz to, izrađuje razne modele na 3D štampaču, radi u drvetu, sa drugarima odlazi u prirodu... Bavio se i sportom, te svake godine odlazio na ski-vikende, ali to više nije u mogućnosti, jer se zbog bolova u nogama otežano kreće.

- Najteže mi je što ništa ne mogu da isplaniram, ne mogu da se zaposlim, ni da zasnujem porodicu. Navikao sam se na dijalizu od četiri i po sata, na poseban režim ishrane, na to da, praktično, uvek moram da budem žedan i na druga ograničenja. Pritom, svestan sam da je "vek" kadaveričnog bubrega samo od pet do deset godina, ali bih bar za to vreme imao normalan život - zaključuje Kamenčić, uveren da će i medicina dovoljno napredovati, pa će se naći lek i za njegovu bolest.

Nebojšina majka Nevenka, inače učiteljica, kaže da je posebno teško kad joj se sin vrati sa dijalize. Jer, tada je bezvoljan, gotovo ne progovara, pa i njoj treba mnogo snage da sve to gleda...

- Nekoliko puta život mu je "visio o koncu", ali je uspevao da stane na noge. Samo jednom je psihički "pao", ali je i to prevazišao zbog Olge, ćerke njegove rođene sestre Emine, jer bi voleo da vidi kako odrasta... Njegovi drugari, inače, kada uveče izlaze u grad, oblače košulje sa dugim rukavima, jer ih on uvek nosi, da mu se ne bi videli tragovi dijalize - veli Nevenka, zahvalna svima koji su se u uključili u ovu humanitarnu akciju.