U PENZIJU IDEM, ALI IZ ŠUME NE MRDAM!: Inženjer Milojko Mićić Pero skoro četiri i po decenije brinuo o prirodi zapadne Srbije
DIPLOMIRANI inženjer šumarstva Milojko Mićić Pero odlazi u zasluženu penziju, posle skoro četiri i po decenija rada, brige o šumama zapadne Srbije, rada u njima, posvećeno, s ljubavlju, onako kako je navikao od kada je prohodao u podnožju legendarnog Gučeva, u selu Gornja Borina nadomak Loznice.
foto V Mitrić
Šume su mu čitav život obeležile. O njima je znao gotovo sve. U šumama zapadne Srbije, kojima gazduje ŠG "Boranja", iz sastava JP "Srbijašuma", znao je skoro svaku prostoriju, kako se to stručno šumarski kaže. Učio je generacije mlađih šumara. Bio im je učitelj, rukovodilac, ali pre svega drag kolega, prijatelj, drug, brat.
Omiljen i poznat je bio u šumarstvu, ne samo Srbije, već i bivše Jugoslavije. Bio je u više navrata na čelu ŠG "Boranja", ali samo u prelaznim periodima, dok se ne pronađe trajnije rešenje za tu dužnost, jer njega nije zanimala fotelja, ali je i brinuo ko će voditi to ugledno šumsko gazdinstvo koje je u svom okrilju "gajilo" izuzetno stručne inženjere, šumare, geometre...
Mićić je poznat i kao čovek kome je stalo do pravde, nije se libio ni da se suprotstavi i najvišim rukovodiocima.
Kolege spremaju ispraćaj
DOAJENA šumarstva Srbije ispratiće u penziju kolege i rukovodioci iz "Srbijašuma" koji cene sve one koji su na ovaj način posvećeni poslu i prirodi.
Iako je zvanično dugo bio zamenik direktora gazdinstva, najviše vremena proveo je na planini Bobiji, na 1.272 metra nadmorske visine, koju je svim srcem zavoleo, kao i ljude tog dela Azbukovice. U tom kraju, koji krasi predivna priroda, sokaci i zaseoci su bili svedoci burnih događaja kroz istoriju, o čemu je Pero često govorio gostima koji su svih tih godina pristizali sa raznih strana. Svima je bio sjajan domaćin, vodič i tumač prirodnih i istorijskih procesa.
- Kao dete rođeno u podnožju Gučeva, zavoleo sam šume, koje su mi, kao i ljudi u njima, obeležile život, a Bobiji ostajem veran do samog kraja života. Doduše, ja ću, kao i do sada, redovno da idem u moju rodnu, lepu Gornju Borinu, da brinem o pradedovskom ognjištu - priča Mićić, koga svi u firmi, u selima na Bobiji, ali i poznanici i prijatelji zovu čiča Pero sa Bobije.
- U penziju idem, ali iz šume ne idem - kaže čiča Pero sa Bobije, koji će sa suprugom Sekom nastaviti život u okruženju koje ga je davno očaralo za sva vremena.