DVOJE, AKO SE NAĐU, MOGU SVE! Osam parova u Vrbasu ovog proleća zajednički proslavilo zlatnu i dijamantsku svadbu

Ta svečanost je u Vrbasu ustanovljena 2017, a ovog proleća je, posle dva preskočena druženja zbog korone, organizovana šesti put.

- U našoj opštini je šezdesetih godina prošlog veka sklapano više od 400 brakova, 1973. je zaključeno 377, a prošle 186. Nemamo tačnu evidenciju o tome koliko je parova dočekalo zlatnu i dijamantsku svadbu. Sve ih, putem lokalnih medija i mesnih organizacija penzionera, pozivamo na jubilarno veselje, ali se ne odazovu svi. Bilo ih je pre korone i do 27, a ove godine se okupilo osam - pet "zlatnih" i tri "dijamantska" para - predočio je Mijović.

Uz slavljeničke torte, živu muziku, igru folklornih veterana i zvanice iz Novog Sada, Subotice, Sremske Mitrovice, Kikinde, Sombora, Despotova, Bačke Palanke i Borova u Hrvatskoj, ovogodišnje čestitke, poklone i bukete i svileni cvet sa trakom za dame, dobili su za pola veka vernosti Slavica i Branislav Jocović, Mirjana i Ilija Rodić, Milka i Čedomir Pejaković, Melanija i Julijan Budimski i Pajica i Jagoda Grujić, a za šest decenija međusobne posvećenosti Slobodanka i Srbislav Dejanović, Radojka i Milorad Vajagić i Radmila i Mirko Pejović.

- Zaljubila sam se u Čedomira kad sam sa Cetinja došla na raspust kod ujaka u Lovćenac. On je bio student Više mašinske škole u Subotici, a ja učenica Srednje medicinske škole na Cetinju. Zabavljali smo se dve i po godine i venčali kad sam završila školu, 23. juna 1974. Roditeljima je bilo strašno što sam došla čak u Vojvodinu, ali su se umirili kad su videli da sam se udala u čestitu kuću - priča Milka Pejaković (69).

Čedomir (75) je završio Školu rezervnih vojnih oficira u Karlovcu, pa je nameravao da se aktivira u JNA i s Milkom se preseli u Hrvatsku, ali zbog svega što se kasnije dešavalo u bivšoj državi, srećan je što se supruga tome usprotivila. Ona nije želela da žive ni u Subotici, jer je u Lovćencu, kako kaže, bila među svojim narodom, a lepo joj je bilo sa svekrom i svekrvom, koje je poštovala kao svoje roditelje.

- Imali smo veliku nesreću 1996, na izlasku iz Sremske Kamenice, kad smo muž i ja kolima podleteli pod autobus. Oboje smo teško povređeni, a meni nisu davali nijedan odsto da ću preživeti. Ali, život je čudo, ostala sam živa da budem oslonac našim dvema kćerima, rođenim 1978. i 1984. godine, obe 28. avgusta, na Veliku Gospojinu. Imamo i dva unuka, koji su nam sve na svetu - kaže Milka, poručujući da "jedno ne može ništa, a dvoje, ako se nađu, mogu sve".

Milorad Vajagić (83) je u Kucuru kod Vrbasa došao iz Dobrog Sela kod Bosanske Krupe kao sedmogodišnjak, kod starijeg brata, koji je ovamo stigao "vlakom bez voznog reda".

- Tu sam se posle, kad sam se vratio iz armije, zaljubio u Radojku. Napustila je Hemijsko-tehničku školu da bi se udala za mene, i nije se pokajala. Tajna našeg braka je u tome što živimo mirno, slažemo se, dogovaramo i puno radimo - u kući, dvorištu i bašti, a ja najviše u radionici - priča Milorad, auto-mehaničar.

Ističe da sad radi više nego pre odlaska u penziju, jer stalno nešto pravi ili popravlja. Odavno je batalio duvan i alkohol, rano leže i ustaje i kaže da je srećan čovek, a dugovečnost braka objašnjava i genetikom, jer su i njegova i Radojkina majka živele duže od 90 godina.

On i Radojka (77) uplovili su u bračne vode 13. juna 1964. godine.

- Bila sam mlada i slušala sam supruga, koji je uvek bio vredan, dobar muž i otac, a sad i deda i pradeda. Imamo dva sina, petoro unučadi i šestoro praunučadi i nema veće sreće - kaže Radojka.