ODA MAJCI I CRKVI: Kritika knjige Vladimira Mitrića iz pera velikog pisca Nikole Deure

Malo je knjiga u kojima ima ovoliko duševne lepote i samilosti, malo je knjiga kao ova, koje toliko mnogo liče na neki lični Novi zavet, na neko lično jevanđelje, što joj daje posebnu sakralnost, veru i nadu.

Ovako o knjizi Vladimira Mitrića „Od majke do crkve“ piše čuveni srpski i jugoslovenski književnik Nikola Deura, dete sa Kozare, po obrazovanju diplomirani agronom i profesor filozofije, koji iza sebe ima mnoga zapažena književna i istorijska dela, a drugovao je sa velikanima naše pisane reči poput Andrića, Crnjanskog, Mihiza, Selimovića, Isidore Sekulić…

– Ovde je intelekt u službi logosa našeg pravoslavlja, u službi moralnog diskursa i očovečenja našeg plemena, izgubljenog u vremenu i prostoru - ističe Deura, koji je jedan o od najboljih naših živih književnih kritičara. – Pišući o sebi, o svojoj majci, i svojoj crkvi u Lipnici, gospodin Mitrić kazuje neke istine, koje se nas mnogo tiču. Istorija je retko kad bila na našoj strani, ali mi smo uvek bili na njenoj, na pravoj strani povesti. Majka je najskuplja i najlepša reč našeg jezika, a crkva je takođe reč toga sjaja, od kojih gospodin Vladimir Mitrić u svojoj elaboraciji polazi u krajnjoj konsekvenci, kao novinar i kao književnik s mnogo obzira i nade. Ovaj hroničar i arhivar Loznice i Podrinja s neviđenom ljubavlju i pijetetom kazuje ovu svoju hrestomatiju takvom silinom da nas ostavlja bez daha. Ovo je oda majci i crkvi, dvema rečima istog značenja. Ovo je priča „za bogove“, lepa kaža zahvalnog sina i majci i crkvi, umno i dobro njihovo dete, čije srce ne prestaje da kuca za njih, što tako nešto retko srećemo u literaturi. Dobrota je ovde ključna reč na kojoj počiva svet. Vlado se seća svake majčine reči, njenih saveta, i mi sada znamo o njoj, majci Marici celu priču. Znamo i o crkvi u Lipnicu celu novelu, kazanu s velikom emocijom. Nju je, kaže gospodin Mitrić, podigao pre 150 godina njen paroh Vladimir Popović, čija porodica je dala 12 sveštenika, i tako sebe na taj način u lozničkom kraju obesmrtila.

Po neku je reč, kako kaže Deura, naš Vladimir, uzgred, rekao i o svojim Runjanima i o onima koji su to najveće lozničko selo u prošlosti proslavili. Moji su, kaže naš Vlado, bili uvek veliki priložnici crkve u Lipnici.

Naš Vlado dotakao se i istorije nemanjićke Tronoše, i njenog arhimandrita Mojsija, kojeg su Turci posekli na pragu tog hrama u kojem je pre toga, znajući da će biti posečen, na miru održao liturgiju. Šta sve nema u Mitrićevoj knjizi, pravoj riznici činjenica, dobrote i lepote, priča o velikim i zaslužnim ljudima, o crkvi i Bogu, o vladikama i monaštvu, o plemenu Mitrića i ostalim porodicama, čija junačenja sa sudbinom i istorijom postaju legendarna. Sve je to Vladimir ispleo u divnu sagu o Podrinju, o lozničkom kraju na slavnim obalama reke Drine.

I kad ustanem, priča Vladimir, s jedne strane vidim Gučevo, a s druge Majevicu. Rastao je on i s ove i s one strane Drine. Podrinje je za njega Eldorado, sveta zemlja, koja se mora braniti od ala i vrana. I on je branio i levu i desnu obalu te mitske reke. Proveo je tri godine na ratištu, kao novinar, izložen svim mogućnostima borca na vatrenoj liniji. Verovatno zbog toga, a i zbog drugih stvari, koje je uradio za četiri decenije, naš Vladimir Mitrić nagrađen je za životno delo od svoje redakcije, koja nosi ime velikog novinara, Slobodana Glumca, zemljaka i prijatelja pisca ove recenzije.

Vladimir Mitrić je jedno veliko srce i velika duša, monah svoje profesije, fini duh, koji ide tragom Isusa Nazarećanina delima, a ne ispraznim rečima, kojem je dobrota vrhunsko načelo u junačenju sa životom.

Hoću ovde da parafraziram reči pesnika Dobrice Erića, rečene jednom književniku: „Sami Gospod Bog poslao je Vladimira Mitrića u srpski narod u misiju da mu posavršava određene stvari - zaključuje Deura.

BONUS VIDEO: DR NOVOSTI: Kako biti emocionalno inteligentniji?

(podrinje.rs)