REDOVNI NA PROZIVCI I POSLE 60 GODINA: Maturanti lozničke Gimnazije "Vuk Karadžić" iz 1963. ponovo na okupu (FOTO)
MATURANTI čuvene lozničke Gimnazije "Vuk Karadžić", od pre tačno šest decenija, ponovo su se obreli u svojoj školi koju, kako vele, neprestano nose u srcu. Stigao je 21 maturant od pedesetak živih.
FOTO: Privatna arhiva
Susret je bio, kao i uvek, srdačan, radostan, ali i pomalo ispunjen setom, jer su im zauvek otišli mnogi divni drugovi i drugarice ove generacije, koju je iznedrio rat i teške poratne godine.
- U Gimnaziju su tada mnogi roditelji nerado davali decu, jer je podrazumevala nastavak školovanja posle njenog završetka i nove izdatke i odricanja - sećaju se vremešni maturanti. - U to vreme su u Loznici bile još: škola učenika u privredi i ekonomska škola. Drugih srednjih stručnih škola tada nije bilo.Biti srednjoškolac, a posebno gimnazijalac, bilo je samo po sebi značajno.U prvi razred te godine je upisano 184 učenika od kojih je 1963. godine gimnaziju završilo njih 87. Razloga za "rastur" ima više, ali je najdominantniji strog kriterijum ocenjivanja. Ni u jednom slučaju, hvala Bogu, razlog nije bila smrt.
Te 1963. godine, pored toga što su oni položili ispit zrelosti, desili su se i neki drugi važni događaji kao što su ubistvo Kenedija, zemljotres u Skoplju, let prve žene u kosmos Valentine Terješkove, prvi album "Bitlsa", pomirenje Nemačke i Francuske, prva utakmica na stadionu Crvene zvezde, promena Ustava i promena imena FNRJ u SFRJ, "Povelja samoupravljanja", raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi...
Redovna druženja
- ZA razliku od mnogih generacija ova se godinama redovno druži. Na ta druženja i danas dolazi po oko 25 nekadašnjih maturanata. Na šezdesetogodišnjici ih je bilo dvadeset jedno od pedeset petoro živih.
- Dalje smo došli raznim putevima do hleba za život gubeći usput ideale i mladalačku nepobedivost, trpeći i poraze iz kojih smo mnogi izlazili i jači. Krasila nas je izuzetna skromnost i većinu pratila stalna oskudica - pričaju nam Momčilo Jevtić i Milan Marković. - S njom se borio kako je ko znao i umeo, često tajeći glad. A energije je odnekud bilo. Lečili smo se sportom, poezijom, naukom, drugarstvom i, najviše, verom u bolji život. Sada smo tu gde jesmo. U životu, a i danas, najčešće smo bili daleko da bismo se mogli oslonili jedni na druge u trenucima kriza, brodoloma i dugotrajnih nedaća. Međutim, bodrilo nas je i snažilo čisto drugarstvo iz gimnazijskih dana.
Nema obrađenih elemenata na osnovu kojih bi se poredili sa drugim generacijama lozničke gimnazije, ali se sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti da su se kretali u solidnom proseku čestitih ljudi bez krupnih incidenata i potonuća u životu.
- Sada svi znamo da je uspeh relativna kategorija - ističe Milan Marković, pukovnik u penziji, "plavac" čija je vojnička karijera bila čista kao suza. - Uspeh je svakako svetski rekord, ali je uspeh često i jedan korak, jedna reč, osmeh, običan ljudski gest. Na jednom polu naše generacije nalazi se dr Milan Pavlović, na drugom monah otac Serafim Tošić. Nekadašnji đaci lozničke škole, Foto privatna arhiva
Pitanje je ko je prvi, ko do njega i gde smo mi ostali? Čini se da je Šolohov rekao kako svet počiva na srednjacima, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ih je najviše.
Znameniti đak iz te generacije, Momčilo Jevtić, kaže da su proživeli i ispratili jedno vreme na način i sa rezultatima dostojnih đaka Lozničke gimnazije.
- Čašu je generaciji podigao Avram - priča Jevtić. - Mogao je to biti i Pekmez ili Milenko (možda i neko drugi ko više voli da potegne ili bilo ko od nas). Neka to bude i čaša našem rodnim kućama, roditeljima, prvim učitenjima, našim profesorima, našim pomrlim drugovima i, posebno, našoj Lozničkoj gimnaziji.