VUNA SAMO ZA BACANJE: Vlasnici stada u Pirotskom kraju godinama prodaju jedino jagnjetinu i sir

Zato mnogi ovu dragocenu i prirodnu sirovinu - posle višegodišnjeg čuvanja na tavanima i u podrumima - jednostavno bacaju, ili je jednostavno ostave tamo gde tokom proleća "šišaju" svoja stada.

- Donedavno sam na tavanu čuvao nekoliko stotina kilograma neoprane vune i, na kraju, morao sam da je bacim jer je niko ne želi, a meni je zasmetala. Javljali su se ljudi telefonom, obećavali da će doći danas, sutra, za nedelju dana... ali se niko nije pojavio.

Nisu došli ni najavljeni otkupljivači iz okoline Sjenice. Neki su za kilogram nudili sramnih 60 do 80 dinara, što je bukvalno badava. Sama striža je mukotrpan posao i više naplati onaj koji radi, nego što vredi vuna. Jer, ovde se još uvek striže makazama i ručno - kaže Dragan Rančić (59), koji u selu Nišor čuva stado od šezdesetak ovaca, sećajući se da su svojevremeno neki otkupljivači za vunu davali po par kilograma stočne soli, ali je ta trampa otišla u nepovrat.

Slično je iskustvo i sve ređih pastira iz drugih delova pirotskog kraja. Vele, nekada je od vune moglo pristojno da se zaradi, dok je u državi postojala tekstilna industrija, a sada se od stada prihoduje samo prodajom jagnjetine i sira. I, dok meso već godinama ne menja cenu i košta oko tri evra po kilogramu, sir premašuje 1.000 dinara, ali ga - zbog malobrojnih stada - nema!

Kada je, konkretno, reč o pirotskim stočarima, procena je da se svake godine baci bar po nekoliko desetina tona vune, koju je nekad prerađivao ovdašnji gigant "Piroteks".

Štaviše, u Srbiji već decenijama ne postoji nijedna velika predionica, a nestale su i tkačnice, te fabrike trikotaže i štofova, kojima je vuna osnovna sirovina. Samo u već pomenutom "Piroteksu" godišnje se pralo i prerađivalo više od 2.500 tona vune, pa je ono što su na ovom području mogli da prikupe za njih bila sitnica. Otuda su vunu i uvozili - iz daleke Australije, Argentine, Rusije, sa Novog Zelanda...

PROŠLOST

RANČIĆ se priseća vremena kada je u gradu postojalo više otkupnih stanica za masnu vunu, ali i za svinjske kože. Bilo je to u vreme znamenitog giganta, beogradskog "Centrotekstila", koji je otkupljivao sve što se ponudi i odmah plaćao sirovinu koju je - kao prerađevinu - potom izvozio širom sveta.