SMRTNA KAZNA PRETILA SVAKOM KO POSEČE DUD: Vršac, danas poznat po vinogradarstvu, u prošlosti bio centar svilarstva u Austrougarskoj

Uzgajanje svilenih buba i proizvodnja sirove svile bili su toliko razvijeni da su dudovi, čije lišće predstavlja jedinu hranu ovih insekata, tada, takoreći, smatrani - svetim drvetom.

Svakom ko bi se usudio da dudovima napravi bilo kakvu štetu ili da, ne daj Bože, drvo poseče, pretila je smrtna kazna! Postojali su i propisi po kojima je oko svake kuće moralo biti posađeno bar 20 stabala belih dudova, a priča se i da je Marija Terezija svojevremeno izdala naredbu da svi mladenci po sklapanju braka moraju da posade po dva bela duda na putevima od Vršca ka okolnim selima, kako bi doprineli razvoju svilarstva i ujedno formirali vetrozaštitne pojaseve.

- Tako je nastao i prepoznatljivi vršački drvored dudova, koji se nalazi sa obe strane puta od Vršca do sela Straža, ukupne dužine 17 kilometara. Upravo ta stoletna stabla danas jedina svedoče o tim davnim vremenima, kada su dudovi u vršačkom distriktu zauzimali veću površinu od vinograda. Bili su posađeni na nekoliko hiljada hektara - kaže, za "Novosti", vršački hroničar Ivan Babić.

U to vreme nije bilo porodice, koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje. Uglavnom su to bili siromašniji slojevi društva. Država im je besplatno davala jaja svilenih buba, a obavezala se i da će od njih otkupljivati sirovu svilu, pa su krajem 18. veka svilarski zavodi redom nicali u današnjoj Ulici Milana Tepića, a potom i u drugim delovima grada.

- Prvi zavod za sakupljanje i odmotavanje kokona, čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti, otvoren je 1751, a procvat ove privredne grane usledio je dve decenije kasnije, kada je Marija Terezija naložila da se svilara iz Temišvara premesti u Vršac.

Tada je naš grad postao centar svilarstva u celoj Austrougarskoj carevini - veli Babić.

Najuspešniji u proizvodnji sirove svile bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač prve apoteke u Vršcu (današnji muzej "Apoteka na stepenicama"). Proizvodi njegovog svilarskog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske. I njegova udovica Eva Hercog je 1851. na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Međutim, baš u trenutku kada je svilarstvo doživljavalo najveći procvat, toj privrednoj grani u Vršcu je došao kraj. Izgradnjom državnog puta porasla je prodaja i izvoz vina, pa su meštani zbog bolje zarade počeli više da se fokusiraju na vinogradarstvo. Dudare širom vršačkog atara, uključujući i onu od 2.000 desetogodišnjih stabala na Guduričkom putu, u potpunosti su pokrčene oko 1855. godine. Na njihovom mestu posađeni su vinogradi, koji danas predstavljaju sinonim za taj južnobanatski grad.

JEDU SAMO LIŠĆE JALOVOG DUDA

IAKO je izgubilo primat, svilarstvo je u Vršcu opstajalo sve do osamdesetih godina prošlog veka, kada su zatvoreni poslednji svilarski zavodi. Jedan od najvećih uzgajivača svilenih buba u to vreme bio je čuveni vršački bajker Sava Vesin. On nam je za života govorio da je larve svilenih buba uzgajao u inkubatorima, koje je sam pravio.

- Inkubacija je trajala pet dana, a onda sam bube šest nedelja hranio isključivo lišćem jalovog belog duda, jer su od lišća duda koji ima plodove dobijale dijareju. Nema na koje se drvo odavde do graničnog prelaza Vatin nisam popeo, ne bih li im nabavio hranu - pripovedao nam je Vesin.

- Kad se bube učaure, kuvaju se u kazanu. Ukoliko se ne skuvaju u roku od pet dana, leptir probuši čauru i izleti. Ta je čaura onda neupotrebljiva. Ja sam svoje kokone prodavao po težini bube i dobro zarađivao. U celom južnom Banatu nije bilo većih od mojih.

NEMCI DONELI ZANAT SA RAJNE

SVILARSTVOM su se u Vršcu, i u celom Banatu, prvi bavili Nemci, doseljenici iz okoline reke Rajne. Počev od 1728. svuda gde je bilo "suvo i mršavo zemljište" sadili su bele dudove i iz čaura svilenih buba izvlačili svilene niti. Sve vreme su držali primat u toj oblasti. Čak je i čuveni vršački pivar Cofman imao svoju dobrostojeću svilaru.