MEHANA I LIVADE UZIDANE U ŠKOLU: Gradili škole uz prepiske, molbe i žalbe vlastima

Jedan od izdanaka loze knezova Raškovića, obnovitelja svetinja i čuvara ognjišta u Starom Vlahu, organizovao je građane u sakupljanju dobrovoljnih priloga. Kako za majstorluk i zgradu od tvrdog materijala nije bilo dovoljno para, Ilija je upadao u dugove, pa mu je imovina otišla na doboš: mehana je prodata nekom trgovcu Jeliću iz Ivanjice, a livade ovdašnjoj porodici Vukomana Stambolića.

Kako se dovijao narod naumio da postavlja škole u blizini granice sa Turskom, nedaleko od karaula načičkanih na visovima Čemernice i Javora, svedoče i brojni zapisi i dokumenta - sabrani u monografiji (u dve knjige) Čačanina Svetislava Lj. Markovića "Svetionici znanja oko Mučnja", povodom 130 godina osmoljetke "Mićo Matović" u Katićima i 140 leta od otvaranja škole u selu Močioci.

Brezovačka opština je 1868. godine, prva u kraju, najavila gradnju škole za decu iz Brezove, Šarenika, Maće i Ravne Gore. Dugo su, piše Marković, trajala sporenja oko tri lokacije, dok su se u Milandži, pod Javorom, ljutili zbog izdvajanja iz tada jedne od retkih škola u moravičkom delu Starog Vlaha. Iz ministarstva su, pak, stizale naredbe da se obustave radovi "dok se stvar ne raspravi".

- Deca ne mogu ići u Milandžansku školu, jedno što je mnogo daleko, drugo što se na deset mesta prelazi reka Grabovica, te deca mogu da se potope i treće što deca zimi hoće od leda po ovoj Grabovici da se pomrznu - pisali su iz brezovačke opštine u molbama i žalbama, požurujući okružno načelstvo da komisija pregleda školu, za koju su plan crtali tek posle zidanja.

Tek posle uporne borbe seljaka "sa alama i vranama", ministar prosvete i crkvenih dela Jovan Bošković 6. septembra 1892. potpisao je odluku da se "u zgradi na Katićima u Brezovi otvori privremena škola". Bila je jedina u Moravičkom srezu koja je rad započela sa dva kombinovana odeljenja. Prve "uče", Radivoje Živanović i Vule Kostić, otišli su posle raspusta, a najduže se, četiri godine, zadržao, bračni par Božidarka i Milivoje Filipović.

I na drugom kraju vrletnog Mučnja, koji je namučio i Svetog Savu pri penjanju na njegov vrh (pa tako, po legendi, dobio ime) - deca iz Močioca, Preseke i Klekove išla su u udaljenu školu u Beloj Reci podno Murtenice. Kad je u februaru 1879. izgorela ta škola, rešili su da podižu svoju na zemljištu koje je darovao Miloje Drašković.

Prema arhivskoj građi, dugo je trajala prepiska sa vlastima. Uzalud je Tiosav Matović, predsednik opštine Močioci, 30. avgusta 1882. godine slao telegram ministru: "Škola močiočka gotova sa svim, decu nikud nismo slali, čekajući učitelja." U načelstvu su, pak, znali da nedostaju "sitnice" - od stakala na prozorima, računaljke, do nužnika i ograde. Tek sledeće jeseni prvi učitelj Jovan Milosavljević, stigao iz Dragačeva, upisao je 72 đaka.

Opismenjavanje u privatnim kućama počelo je u selima Šarenik (1938), u Brezovi (1945) i Ravnoj Gori (1950), pa su kasnije podizane zgrade, dok ona u Preseci nikad nije otvarana.

ENTUZIJAZAM U BESPUĆU

DOLAZAK na službu u sela ispod Mučnja, pre izgradnje infrastrukture, može se smatrati jednom vrstom hrabrosti, junaštva i provere izdržljivosti. Prosvetni radnici su se borili sa nepismenoću, nemaštinom, bespućem i učmalošću sredine. Bili su, istovremeno, i lekari, i agronomi, i veterinari, i kulturni poslenici. Krasila ih je upornost u radu sa decom i narodom, pa je monografija omaž njihovom radu i entuzijazmu - piše, pored ostalog, Marković.

SEDAM HILjADA ĐAKA

SREDINOM sedamdesetih godina prošlog veka u školi "Mićo Matović" i izdvojenim odeljenjima, koja su sada na izdisaju, učilo je više od 700 đaka, a sad je svega 90. Kroz klupe je prošlo oko 7.000 đaka, a učilo ih je i vaspitavalo više od 350 nastavnika. Neki su se kratko zadržali, drugi ceo radni vek, podseća Marković.