ŽIVOT TEŽAK KAO BITKA NA KOŠARAMA: Muke borca Živojina i njegove porodice - sa šestoro dece živi bez struje i vode

Živojin i Ksenija su u novembru 2014. godine doživeli veliku tragediju, kad su u požaru izgubili ćerke od dve i trigodine, a nastavili su da pate sa još četvoro dece koju su u međuvremenu dobili. Imaju Dušicu (13), Dragišu (12), Dejana (8), Anđelu (6), Davida (5) i Julijanu (1). Dejan je rođen sutradan pošto su se njegove sestrice ugušile u požaru, koji je od zapušenog dimnjaka zahvatio kuću od drveta i blata dok je majka Ksenija sa dvoje starije dece bila na izvoru da natoči vodu.

Akciju da se ovoj porodici pomogne pokrenula je pesnikinja Ljubinka Dimitrijević iz Mosne, koja se sa njihovom situacijom upoznala radeći u oktobru na popisu stanovništva.

Potražila je na internetu humanitarne organizacije i odazvala joj se jedna od njih, zvana "Put, istina, život" iz Žablja u Bačkoj, čiji je tim, predvođen predsednikom Miletom Jovanovićem, posetio porodicu, rešen da joj, u saradnji sa opštinom Majdanpek i uz pomoć dobrih ljudi, kupi i potpuno uredi i opremi kuću u Mosni.

- Nisam verovala kad sam od Živojinovih roditelja u Mosni čula da njegova osmočlana porodica stanuje u 26 kvadrata. Popela sam se na brdo i zatekla ih zbijene u kućerku, kako se nije živelo ni pre 100 godina. Uverila sam se da su Ksenija i Živojin veliki borci za svoju decu. Ksenija hrani svinje u domaćinstvu, a pere veš u koritu izvorskom vodom, koju greje na šporetu, a tako se ukućani i kupaju. Živojin od jutra do mraka radi za nadnicu u šumi - rekla nam je Ljubinka.

Jovanović kaže da su ga potresle želje malih Bosiljkanovića.

- Nabrojali su mi da bi želeli da imaju struju, vodu, kupatilo, televizor... Naše akcije zovu se "Spasimo život", a ovde ćemo sve učiniti da spasemo osam života - kazao je Jovanović.

Svi članovi porodice spavaju u jednoj prostoriji, u kojoj je osim dva ležaja mogao da stane još jedino šporet. Astal se nalazi u drugoj prostoriji, koja je zapravo odžak u kojem se suši meso.

- Četvoro dece spavaju popreko na jednom ležaju, a Ksenija i ja, ona sa Julijanom u jednom pravcu, a David i ja kontra - na drugom. Iako sam umoran, ne smem da se ispružim da ne bih povredio decu. Kad nam se desila tragedija, hteli su svu decu da nam oduzmu zbog loših uslova, ali ih ja nikad ne bih dao i ne sme da se desi da oni budu gladni - odlučan je Živojin.

Porodica je posle tragedije počela da dobija socijalnu pomoć, a prima i dečje dodatke i roditeljski dodatak za četvrto dete. Živojin kaže da mu nije jasno zašto za peto i šesto dete nemaju nikakvu pomoć kad se stalno govori o povećanju nataliteta. On radi kod privatnika na obaranju drva u šumi. Napominje da se nije cenjkao oko nadnice, nego je gazdi rekao da ga plati onoliko koliko smatra da vredi.

Kao i on za posao, tako i deca rano ustaju za školu, jer im je potrebno sat i po vremena da se sa brda peške spuste do sela. Tamo jedno dete ide u školu, a drugo u predškolsko odeljenje, a dvoje iz Mosne (gde se uči samo do četvrtog) putuje u više razrede u Donji Milanovac. Pošto se rano smrkava, kad se vrate kući uče uz petrolejku.

NA VATRENOJ LINIJI

ŽIVOJIN je, kao vojnik na redovnom služenju u Đakovici, bio devet meseci na vatrenoj liniji na Košarama. Vojni rok mu je istekao u decembru 1998. godine, ali je ostao da se bori do marta 1999.

- Išao sam napred gde god se i kad god se pripucalo. Izgubio sam svaki strah kad mi je poginuo drugar iz Negotina. Izgorela mi je vojna knjižica u požaru, ali su mi za uspomenu ostale pločice koje smo nosili na lančiću radi prepoznavanja, na kojima je utisnuto da sam bio u Specijalnoj graničnoj jedinici u Đakovici i na Košarama - ponosan je Živojin.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI