"PANONSKI ADMIRAL" JE LIČIO NA SVOJE PESME: Knjiga o Balaševiću predstavljena u Kikindi

Upoznali su se one godine kada je izašao album „Bezdan“, a Ivačković već uveliko pisao kao novinar. Kako je na promociji otkrio, izbegavao da upoznaje muzičare o kojima je pisao, pa i Đoleta, plašeći se razočarenja i mogućnosti da autor neće ličiti na svoje pesme, kako to, nažalost, nekada biva.

- Bilo je to leto 1986. i po pesmama koje sam čuo sa „Bezdana“ Đole mi je postao poseban, jednostavno kategorija za sebe. Zbog toga sam se još više uplašio da neće ličiti na te pesme. Ali je Vuk Žugić, koji je organizovao sve njegove koncerte u „Sava“ centru, nsistirao da se upoznamo. Kada se to dogodilo, shvatio sam koliko je Đole topao, srdačan i duhovit, i koliko, u stvari, liči na svoje pesme. Taj utisak nije pokvario ni u jednom od narednih susreta. Svi, i profesionalni i privatni, bili su prijatni. Prenosim samo svoja iskustva, jer, ipak, ne mogu da sudim o njemu kao o čoveku, jer ga nisam dovoljno dobro poznavao. Mislim da ga niko, sem porodice i nekolicine najbližih prijatelja, nije dovoljno dobro poznavao. U mom sećanju je kao čovek kod kojeg su se na fin i skladan način pomešali srdačnost i građanska otmenost – otkrio je Ivačković u prepunom holu kikindske biblioteke.

Knjigu je počeo da piše pre tri godine i nakon iznenadne smrti Balaševića mislio je da će ostati nedovršena. Drugačije su mislili Bilja Krstić, koja je sa Đoletom davno pevala u sastavu „Rani mraz“, basista Caki Kravić, novosadski novinar i dobar poznavalac muzike Bogica Mijatović i, naravno Vuk Žugić.

- Zahvaljujući njima „Banatski admiral“ je ugledao svetlost dana. Oni su me ohrabrili da je završim. Naslov je bilo lako odabrati, jer je „panonski mornar“ zahvaljujući izuzetnom daru završio kao pravi admiral, u beloj uniformi, koji nam pobedonosno maše sa svog „Galeba“ – rekao je Ivačković.